Na današnji dan je rođen Aleksa Šantić

Aleksa Šantić bio je srpski pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je proveo većinu života i umetničkog stvaralaštva. Rođen je 27. maja 1868. godine od oca Rista i majke Mare. Otac mu je umro dok je Aleksa bio dete, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani.

Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Austrije“, kako piše o njemu Vladimir Ćorović. Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad.

Emocionalni bol

Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegovim pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod.

Godine 1887, postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine.“ 1888. osniva Srpsko pevačko društva „Gusle“, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. U ovom društvu Šantić je bio ne samo predsednik, već i glavni pevač hora, kompozitor i predavač. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“. Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je jedan od njenih prvih urednika. „Zora“ je postala jedan od najboljih srpskih časopisa o književnosti koji je okupio srpske intelektualce koji su težili poboljšanju obrazovanja srpskog stanovništva neophodnog za postizanje ekonomskog i političkog napretka. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914. U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i u dva puta ponavljanoj parnici optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata u Mostaru je izabran za člana Srpskog odbora.

Video sam to prokleto drvo, tu ni mačka ne bi mogla da se obesi: Pre 90 godina rođen je Branko Miljković čija je smrt i dalje misterija
Video sam to prokleto drvo, tu ni mačka ne bi mogla da se obesi: Pre 90 godina rođen je Branko Miljković čija je smrt i dalje misterija

Žarka ljubav prema svom narodu

Za vreme njegovog života književna kritika je istakla dva „osnovna i jaka“ osećanja u njegovoj poeziji. Prvo osećanje je „žarka ljubav prema svome narodu“. Od početka se to osećanje javlja uglavnom na tri načina: kao ponos junačkom prošlošću, kao protest protiv mučne sadašnjosti i kao vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrsnulu prošlost. Protest protiv mučne sadašnjosti, kojim se izražava rodoljubivo osećanje, nalazi se često u Šantićevim pesmama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem u čuvenoj pesmi „O, klasje moje“ iz 1910. godine. Tokom života je objavio veliki broj dela od kojih se izdvajaju „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“, „Pod maglom“, „Emina“, „Ne vjeruj“, „Ostajte ovdje“, „Pretprazničko veče“, „Što te nema?“, „Veče na školju“, „O klasje moje“, „Moja otadžbina“, „Mi znamo sudbu“, „Boka“, „Pod krstom“, „Kovač“ i mnoge druge.

Zajedno sa Svetozarom Ćorovićem i Jovanom Dučićem, Šantić je bio sledbenik romantizma Vojislava Ilića i među najznačajnijim vođama kulturnog i nacionalnog pokreta hercegovačkih Srba. Šantić i Ćorović su nameravali da osnuju časopis za srpsku decu pod nazivom „Hercegovče“, ne samo za srpsku decu iz Hercegovine, već za svu srpsku decu. Bio je plodan pesnik i pisac. Napisao je skoro 800 pesama, sedam pozorišnih predstava i nešto proze. Mnogi spisi su bili visokokvalitetni i imali su za cilj da kritikuju ustanovu ili da zastupaju različita socijalna i kulturna pitanja.

Uticaj sevdalinki

Ljubavna poezija čuvenog mostarskog pesnika razvila se pod jakim uticajem muslimanske ljubavne pesme – sevdalinke. Ambijenti njegovih pesama su bašta, behar, hamam, šadrvan… Devojke koje su u njima pojavljuju se okićene đerdanima, bajne su i izazovne, ali ipak skrivene lepote. Takva je pesma „Emina“, čiji je duh toliko pogođen da je ušla u narod i peva se kao sevdalinka. U njegovim ljubavnim pesmama najčešći motiv je čežnja. Šantić sve svoje drage posmatra iz prikrajka pa čežnja najčešće prerasta u tugu zbog neostvarene ljubavi i promašenosti života. Voleo je više puta, jednu Zorku, jednu Eminu i jednu Anku. Ovu poslednju najviše, ali mu, nažalost, nije bila suđena. Po rečima Jovana Dučića i Anka je neizmerno volela mostarskog romantika.

Tragična ljubav

Bila je ćerka vlasnika foto ateljea Stjepana Tomlinovića, koji se sa porodicom doselio u grad na Neretvi. Aleksa je pratio svaki njen korak, sedeo u dućanu čekajući da se pojavi kako bi joj se približio. Toliko je bila lepa da mu je delovala kao priviđenje… Tajanstvena, sama, ili u pratnji mlađeg brata, šetala je ulicama Mostara okupirajući misli mladog pesnika. Sretali su se gotovo svakodnevno, i uvek bi porazgovarali i prošetali. Kasnije mu je priznala da je namerno uvek izlazila u isto vreme, nadajući se da će on to shvatiti i iskoristiti priliku da se vide. Kada je saznala da objavljuje pesme, tražila mu je primerke „Goluba“ i „Nevena“, koje je redovno čitala. Šantić se kasnije prisećao kako joj je prvi put izjavio ljubav. Posvetio joj je pesmu „Ako hoćeš“.

Ipak, na njegovo iznenađenje, prilikom jednog susreta Anka mu je vratila pesmu bez ikakvog komentara i krenula niz ulicu, ostavljajući Aleksu u neverici. A onda se okrenula, nasmejala i ozbiljno rekla: „A što se tiče onog ako hoćeš – hoću“, i otrčala niz ulicu. Međutim, mala mostarska sredina nije umela da prihvati ljubav imućnog Srbina i Hrvatice čiji je otac samo želeo veliki miraz i kuću u kojoj će biti finansijski zbrinut. Aleksina majka takođe nije odobravala tu vezu zbog čega je Šantić često dolazio u sukobe sa njom, sve dok ga jednog dana nije dovela ispred ikone Svetog Nikole i zaklela: „Ako je dovede u kuću, majka će ih mrtva dočekati. Crni pokrov će biti njihovi svatovi“.

Shvativši da nema izbora i da je Ankina i njegova ljubav osuđena na propast nesrećni pesnik nije imao snage da se suprotstavi i gotovo izbezumljen je otišao kod Anke da joj traži oproštaj jer venčanje nije bilo moguće. Aleksa je prekinuo burnu vezu sa lepom Hrvaticom, ali je nikada nije zaboravio i posvetio joj je većinu svojih ljubavnih pesama. Anka se udala godinu dana kasnije za mnogo starijeg čoveka iz Zagreba i zauvek napustila Mostar. Svatovi su tog dana prošli pored Šantićeve kuće na Brankovcu, dok ih je on posmatrao sa prozora, plačući.

Aleksa Šantić preminuo je od tuberkuloze pre jednog veka, 2. februara 1924. godine u Mostaru koji je tog dana bio zavijen u crno, a stanovnici svih religija slomljeni tugom jer je otišao komšija koji je sve voleo podjednako.

U Srbiji postoji selo nazvano po njemu, Skupština opštine Mostar je 1969. godine ustanovila Nagradu za književnost „Aleksa Šantić“ u čast njegovog rođenja, a bista velikog pesnika postavljena je u parku Kalemegdan u Beogradu.