Kada sam pre deset godina ležala u krevetu češće od alkoholičara koji se trezni, kada sam se plašila intenzivnije od dece ostavljene u mraku, samo iracionalnih strahova.
Kada su mi dnevne novine sa svojim umobolnim vestima postale, kao novinaru, nešto najužasnije što mogu dodirnuti, pa sam ih prestala čitati.
Kada su mi svi izgledali srećnije, zadovoljnije, smirenije, pribranije, perspektivnije i hrabrije nego ja. Jer ja i „nisam hrabra, već sam slabić i mogući ludak“ , nisu postojali lajf koučevi ili životni treneri, bar ne u ovom broju.
Da ih je bilo, čak i na svakom koraku (danas ih je nekoliko stotina, iako samo tridesetak sa licencom, dakle većinski lažnjaci) mislim da opet ne bih otišla kod njih po savet. Jer meni neki veliki saveti i neke velike priče tada nisu bili potrebni.
Posebno ne u momentima kada reči nisam tumačila ispravno, već iskrivljeno. Takva je anksioznost. Iskrivi ti sve i svakoga i tebe u svemu tome. Ona traži tačno dozirane i probrane reči. Reči koje neće svu odgovornost svaliti na tvoja pleća i raspiriti ti grižu savesti da si nezahvalni skot, koji ima toliko toga, a kuka.
Ne bih išla kod njih (mislim na lažnjake koji dobijaju sertifikat nakon dvonedeljne obuke, meditacije i čišćenja organizma tišinom i povrćem) i iz razloga što tada nisam imala ni tri evra u džepu, a kamoli od 50 do 300 evra koliko neki naplaćaju po satu (izvor Novosti).
I šta bih ja njima rekla? I bi li oni mene razumeli?
Sumnjam.
Na osnovu onoga što svakodnevno čitam na društvenim mrežama, a potpisuju raznorazni životni treneri, moj “slučaj” teško da bi rešili lepršavim, gotovo ultimativnim porukama “Ti si kovač svoje sudbine” ili “Sreća je u tebi”.
Ove rečenice su ok, ali kada si i ti ok. Kada imaš neki dublji problem, one teško da mogu da pomognu, čak mogu da te gurnu u još veći ponor, jer “ako sam ja kovač svoje sudbine, kako to da sam je skovala ovako očajnu i čemernu?”.
I krene onda preispitivanje, zašto nisam srećna, a kažu da je sreća u nama, gde grešim, kako to da tapkam u mestu, a oni kažu da ja treba da pravim odlučujuće korake… I slično.
Životni treneri svoje “učenike” često obasipaju nekim univerzalnim mudrostima koje primenjuju jednako na sve. A ja nisam svi i ti nisi svi.
I ono što sam ja prošla i od čega sam izgrađena uglavnom je nešto suštinski različito od drugog, trećeg, petog, stotog čoveka.
Možda ja teže nego drugi podnosim gubitak.
Možda drugi teže nego ja podnose raskid, ili svađu roditelja ili selidbu ili bolest.
Moja očekivanja od života i od okoline su sasvim sigurno različita od očekivanja tamo nekog.
Razlikuju se reči koje svakodnevno slušamo. Različite su sobe u kojima svakodnevno boravimo, ljudi među kojima se krećemo. I majke i očevi su nam različiti. I novac koji imamo ili nemamo, i poslovi koje radimo, i plate koje primamo. I prijatelji sa kojima se družimo su različiti, a pre svega različito je ono od čega smo napravljeni.
Taj gradivni materijal je toliko različit da ćeš se ti možda smejati zbog negeča što mene dovodi do sloma nerava.
Lajf koučevi, nikli na plodnom tlu Srbije, nisu izuzetak. Oni su postali pravilo koje svedoči da je narod ovde u kurcu i da bira najčudnije puteve da sebi pomogne. Naravno ako je moguće što brže, bezbolnije. Recimo za mesec dana ili još kraće, za sedam dana, ili samo jednim telefonskim pozivom.
Važno je da se ne kompromituju odlazeći kod psihologa ili psihijatra, još da ih tamo neko vidi, da kažu eno ga lud. Za cenu se ne pita, očigledno ni za kompetentnost.
Neka košta, šta košta. Niko ovde neće da prizna sebi (a što bi onda drugima) da ima problem.
Ovo je svet savršenosti, svi su lepi, napućeni, voljeni, sveta videli, ukusne hrane jeli, na hiljade lajkova dobili.
Tih meseci dok sam se rvala sa anksioznošću, naslušala sam se svakakvih priča. Valjda to tako ide, kad ti je loše čuješ samo ono što je loše da bi ti bilo još lošije.
Odjednom su se oko mene stvorili ljudi koji posećuju astrologe. Za 15 evra dobijaju natalne karte iz kojih se tumači njihova budućnost i sadašnjost. Lepo ti priučeni astrolog (obuka sa neta) kaže gde škripi, a ti onda menjaj ako hoćeš i ako mu veruješ.
Bila je i komšinica jedan dan. Rekla kako ide ponekad kod neke babe da joj gleda u tragove kafe ostale u šolji. Sve baba vidi i sve ti kaže, pogađa zašto si u kurcu sto posto.
Onda poznanica koja sve leči i ispira alkoholom.
Pa jedna prodavačica koja je svako jutro pričala kako na svoju ruku pije bensedin da se umiri.
Postala sad imuna na sve, na sedative najviše.
I još jedna koja je išla negde da joj olovom izlivaju strah, pa joj od olova ispao ker (kao psa se nekad negde uplašila), a ona uplašena da će da rikne od raka svaki dan i da je svaki kašalj rak pluća.
Jedna mi rekla da ima neki Marko, životni trener, ali je on u Beogradu i naplaćuje deset hiljada 45 minuta. Čekaš oko dva meseca da te utefteri.
Pitam je kako pomaže, kaže da ti savet, ja joj kažem da ja savete imam na netu i u knjigama, ona kaže ali on te nekako uveri da je sve to prolazno i da će ti biti bolje kada odlučiš da ti bude bolje.
I ja onda nju gledam i pitam se u čemu je problem, jer ja sam u tom periodu lepo odlučila da mi bude bolje, ali mi je bilo sve gore.
Ja da sam mogla da ne upadnem u anksioznost, ne bih upala, ali takav mi sklop, preosetljiv, pa me pomerilo i tamo gde nije trebalo.
Pomerili me ljudi kojima nisam trebala dozvoliti da me pomere. Pomerila me rutina u koju nisam smela da upadnem.
Pomerile me tuđe smrti, bolesti u mladim telima. Pomerila me nepravda. Pomerilo me što me ne razumeju oni koji bi iz pogleda trebalo da me kapiraju.
Pomerilo me toliko toga. Pomerio me život ogoljen i taj naš prvi susret onako bez maski. I sve što bi mi lajf koučevi tada rekli, ja sam znala i sama.
Ali, tada, u anaksioznosti, to što znaš, ne pije vode. Tih saveta možeš da se držiš i da ih slušaš kad ti je sve super, da utvrdiš gradivo. A kad si sjeban onda treba da ideš kod psihologa, psihoterapeuta, psihijatra… ljudi kompetentnih i godinama školovanih da ti probaju pomoći.
Kad mi je urednik poslao link ka vesti “U Srbiji nekoliko stotina lažnih lajf koučeva” i pitao me da li mi je to zanimljiva tema, nisam znala šta da mu odgovorim. Više ništa ne može da me iznenadi.
Ovde svaki dan bujaji lažnjaci, u svim sferama. Kupuju se diplome, kupuju se radna mesta, kupuju se stranice u novinama.
Kupuju se potvrde da si normalan, da si ispravan, da imaš potreban staž, da te policija nije gonila, a ti čoveka ono jednom ubio od batina i kuću bogate starice pokrao…
Ovde se gradi Imaginarijum.
Ovde se donose u Imaginarijum umetnička dela da ih gledaju sisate starlete koje misle da je Mikelanđelo nindža kornjača sa narandžastim povezom preko očiju, ovde se deca prave u rijalitiju, da bi se kasnije u rijalitiju podizala.
Ovde postoje ljudi koji svojevoljno TO gledaju.
Koji se lože, koji glasaju, koji imaju favorite, koji ne spavaju zbog toga, koji ne posećuju unuke zbog žurke live, koji su izgubili kontakt sa realnim svetom, jer žive onaj prostački svet strpan u male ekrane.
Ovo je država koja odobrava emitovanje TOGA.
I šta onda ima da me čudi porast lajf koučeva lažnjaka i porast onih koji im plaćaju za usluge (jel se tako kaže, usluge?)
O koncu, ako je njihovo bujanje jedini problem koji ova zemlja ima, onda smo na konju.
Српски језик 
Slovenčina 
