Nestale bebe u Srbiji tema su koja pored domaćih medija, intrigira očigledno i one inostrane, budući da je Turska na svojoj televiziji emitovala dokumentarni film o nestalim bebama u našoj zemlji, prenosi Blic.
Inače, poslanici Skupštine Srbije na vanrednom zasedanju počeli su raspravu o Predlogu zakona o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Srbiji – poznatijeg kao „zakon o nestalim bebama“. Ovaj Zakon Srbija čega već šest godina, ali su predloženo rešenje već odbacile sve grupe roditelja, tvrdeći da im neće doneti istinu. Za sve to vreme, mediji u Turskoj iznose nove intrigantne detalje o „aferi“ u Srbiji koja traje godinama.
Mirjana Novokmet, predsednica Beogradske grupe roditelja nestalih beba, ispričala je svoju životnu priču o nestalom sinu i borbi koja je usledila.
„Ja sam posle izlaska iz bolnice mesecima odlazila po parkovima tragajući za svojim u sinom u nadi da ću ga prepoznati. Moj cilj prilikom formiranja grupe roditelja koja tragaju za istinama o svojoj deci je bio prvo da dođemo do istine gde nam se nalaze deca, šta se dogodilo sa njima… A isto tako i da pomognemo svim roditeljima koji su bili u zabludi i koji nisu imali snage i znanja jer svi mi nismo bili edukovani koji putem da krenemo da tragamo za svojom decom“, ispričala je Mirjana.
„Drugog dana od porođaja su ujutru došli i saopštili su mi da je moje dete umrlo. Pitala sam kad moje dete mogu da sahranim, kako taj protokol teče, šta da radim… Rekli su mi da ne mogu, da je to briga bolnice, da će oni sve to da odrade, da dete mora da ide na obdukciju, dete će biti kremirano i oni će ga sahraniti“, navodi još jedna majka koja smatra da je njeno dete oteto.
Zorica Jovanović jedna je od retkih koja je dobila slučaj protiv Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, koji je presudio da je Srbije prekršila pravo na život. Trisedet godina pre toga, 28. oktobra 1983. godine u Ćuprili, rodila je zdravog dečaka. Tri dana kasnije, ona i njen suprug su obavešteni da je beba umrla, ali roditelji nisu videli telo, niti saznali gde je beba sahranjena. To je stvorilo sumnju da je dete još živo.
„Potragu mi je počeo pokojni muž sa mojim deverom. Došli smo prvo do izvoda iz knjige umrlih gde moje dete nije bilo uvedeno u knjigu. Jedan od lekara se ogradio da nije registrovana smrt. Najveća prepreka bilo je pokupiti potrebnu dokumentaciju, svu tu dokumentaciju koju sam morala da dostavim sudu u Strazburu. Tu sam najviše imala problema, te bila je poplava, te sve je poplavljeno, te nema papirologije… Ja sam njima dostavila tužbu, pisanu srcem majke, koja pati i tuguje za onim što je snašlo. I normalno je i oni su ljudi, većina od njih sigurno imaju decu. Svojim krilima pokušali su da me zaštite i da mi pomognu. Da se kazne svi ti koji su bili umeštani u krađu moga deteta, to neko mora da zna šta se radi u ovoj državi…“, ispričala je Zorica.
U dokumentrcu koji je emotivan u Turskoj izjavu je takođe dala jedna od babica koja takođe sumnja da je često dolazilo do lažnih preminuća beba.
– Iznenađenje je bilo da kako to da tako dobra beba, dobre težine, premine. To su bile mlade žene. Obično su bebe nestajale kad su već majke počele da doje. Ljudi koji nisu trebali da budu u dečijim boksovima po pravilima kuće, obično su se tu sa lekarima nalazili u popodnevnim satima kad ode gužva radnika, ostanu oni samo smenski, ili subotom i nedeljom. To je bilo od ujutru do uveče, pa i u nekim kasnim večernjim satima, šetali su se. Nakon postete, tih nepoznatih ljudi koji nemaju veze sa klinikom obično lekar ginekolog koji je vodio porođaj saopštio je da je beba preminula. Nekada smo verovali , nekada nam je bilo čudno – ispričala je ona.
Između ostalog, u emisiji o nestalim bebama u Srbiji našao se i čovek koji je imao priliku da navodno usvoji dete, tačnije plati pozamašnu svotu novca za odabiranjem bebe.
Kad te doktor uvede kod beba i kaže: „Biraj“
– Doktor mi je rekao da ja moram dati za jednu bebu 10.000 maraka, a za blizance 15.000 maraka, a da taj novac ide u sirotište. Kada sam upoznao doktora bio je jedan veliki džentlmen, rekao mi je da ću ja dobiti bebu od studentkinja koje su došle iz provincije da studiraju u Beograd i onda da su one igrom slučaja zatrudnele pa ne smeju kući sa bebom ili stomakom, te zbog toga te bebe daju na usvajanje. Oblačim beli mantil, odlazimo ja doktor i sestra i ulazimo u prostoriju gde su bile žene koje su rodile. Ugledao sam jednu mladu ženu, tada otprilike 20 godine koja je ličila na moju ženu, stavio sam ruku na njen krevet. To je bio znak. Ja sam tada mislio da je to to. Nakon toga uveo me je u bebi boks gde su bile bebe. Mislim treća ili četvrta beba mi je zapela za oči, jer sam ugledao njene duge crne trepavice. Stao sam je razgledati, doktor me je pitao je li lepa. „Kao anđeo, ja se zaljubio“, rekao sam, jer sam tada po prvi put i poslednji put osetio osećaj da sam ja otac. Kroz to razmišljanje doktor kaže:“Biraj!“. Kad je on rekao „biraj“ ja sam sledio, razbio sam se kao čaša o beton. Shvatio sam da nešto ne štima – ispričao je on.
Komitet ministara Saveta Evrope više puta u toku prethodnih godina pozivao je Srbiju da što hitnije usvoji zakon o nestalim bebama i omogući roditeljima pravo na obeštećenje.
Inače, poziv Komiteta ministra usledio je nakon njihovog trodnevnog decembarskog zasedanja, na čijem je dnevnom redu bilo i izvršenje presude Evropskog suda za ljudska prava iz 2013. godine, povodom predstavke Zorice Jovanović, u čiju je korist presudio, a državi Srbiji naložio da zakonski i institucionalno reši pitanje nestalih beba i traje već sedmu godinu zaredom.
Српски језик 
Slovenčina 
