Mladi bonvivan koji će se kasnije pretvoriti u “neku vrstu književne Grete Garbo” za više od devedeset godina života objavio je tek nekoliko knjiga, među kojima je i roman koji je na japanski preveo Haruki Murakami, isti roman koji je u džepu svog kaputa nosio ubica Džona Lenona, onog istog Lenona po čijoj pesmi “Norwegian Wood” je Murakami naslovio svoj roman zbog kog su ga prozvali “japanskim Selindžerom”…
“Ako vas stvarno zanima sve ovo, verovatno ćete prvo hteti da saznate gde sam rođen, kakvo je bilo moje bezvezno detinjstvo, šta su moji radili u životu pre nego što su me dobili i još masu takvih gluposti a la Dejvid Koperfild, ali nisam baš raspoložen da se upuštam u te stvari”
Tako glasi prva rečenica najslavnijeg dela jednog od najvažnijih američkih pisaca dvadesetog veka. Nakon što je pre nešto više od osam godina umro, Čarls Magrat je zabeležio da se radi o čoveku “za koga se svojevremeno tvrdilo da je najznačajniji posleratni američki pisac, ali koji je okrenuo leđa uspehu i udvoricama, postavši neka vrsta književne Grete Garbo, poznat po tome što nije želeo da bude poznat”. Ove godine, američka književnost obeleževa dve velike godišnjice. Trideset prvog maja navršiće se dve stotine godina od rođenja verovatno najvećeg američkog pesnika svih vremena, Volta Vitmena. Ali još i veću pažnju, reklo bi se, barem prema najavama, privlači stota godišnjica rođenja Džeroma Dejvida Selindžera. 
ZA DECU I OSETLJIVE
Rođen je na praznik, na Novu godinu, prvog januara 1919. godine u Njujorku. Završio je srednju školu i studirao na tri koledža, ali nikad nije diplomirao. Učestvovao je u Drugom svetskom ratu. Posle rata vratio se u Njujork i započeo književnu karijeru. Ipak, već nekoliko godina kasnije iz velegradske vreve beži na selo, nastanjuje se u usamljenoj vili opasanoj visokim zidovima. Potpuno se povukao iz javnosti odbijajući novinarske nasrtaje, pozive za intervjue te ponude za scenske i filmske adaptacije njegovih dela. (Na ponudu Elije Kazana da snimi film po “Lovcu u žitu” odgovorio je balzakovski: To se Holdenu ne bi dopalo.)
Ovakva tajnovitost izazivala je, naravno, još veću medijsku pažnju. Selindžer je za života objavio obimom mali literarni opus. Samo jedno njegovo delo uobičava se nazivati romanom (upravo “Lovac u žitu”), ostatak su priče te nešto duže proze koje su preduge da bi se smatrale pričama (short stories), a opet prekratke da bi bile romani. To je onaj oblik koji se u anglosaksonskoj tradiciji naziva novella (što ne treba miješati sa onim što se kod nas zove novelom), a u ruskoj povest, oblik koji bi se naški možda ponajbolje opisao kao pripovest. Uostalom, te su teorijske podvale izrazito nezahvalne i ne treba im se posvećivati previše pažnje. Važnije je napomenuti da sva Selindžerova dela za junake imaju decu i osetljive, mlade neurotičare koje surovi svet zbunjuje i koji se u njemu ne snalaze, senzibilna i ekscentrična bića željna ljubavi i razumevanja.
NA RUBU PROVALIJE
“Lovac u žitu” objavljen je 1951. godine. Prvi prevod ovog romana u Jugoslaviji objavljen je u Sarajevu 1958. godine. Prevodilac je bio jedan od onih plodnih, samozatajnih ljudi čiji su brojni prevodi kultnih dela svetske književne baštine u mozaiku jugoslovenske kulture bili značajniji od dosta originalnih opusa. Ime mu je Nikola Kršić, a preveo je, između ostalog, i sabrana Kunderina dela. Spominjem ovo i zbog činjenice da upravo Kršiću treba da zahvalimo na ovoj već odomaćenoj naslovnoj sintagmi. Jer originalni naziv romana “Catcher in the Rye” nije se morao baš ovako prevesti, pedanti uostalom već decenijama tvrde da je tačniji prevod “Hvatač u raži”. (Dragoslav Andrić se odlučio za rešenje “Lovac u raži”.) Takvi baš i nemaju sluha za poeziju.
Nije uostalom slučajno da je i Flavio Rigonat svoj prevod naslovio kao “Lovac u žitu”. Izdavačka kuća Lom objavila je u poslednjim godinama sedam latiničkih i tri ćirilička izdanja “Lovca u žitu”. To je dobar lakmus koliko je knjiga u Srbiji i dalje živa. Uostalom, u današnje vreme posvemašnje anglizacije, poneko verovatno ne bi ni preveo prvu reč iz naslova, samo bi je napisao fonetski, Kečer, kao da je reč o Halku Hoganu. A roman nije priča o Halku, nego o Holdenu, Holdenu Kolfildu, dečaku koji je zbog slabih ocena izbačen iz internata.
Pisan je u prvom licu. Holden leži u sanatorijumu i priča svoje uspomene starijem bratu. Uspomene se uglavnom sastoje od nekoliko dana provedenih u Njujorku nakon napuštanja internata. Iako mu u Njujorku žive roditelji i desetogodišnja sestra, Holden odlazi u hotel. U narednih nekoliko dana upoznat će dve časne sestre, prostitutku i njenog makroa, posetiće svog bivšeg profesora od koga će pobeći zbog sumnje da je homoseksualac i da želi da ga zlostavlja. Naposletku, jedne će noći tajno otići do kuće da vidi sestru, jedino biće s kojim se do kraja razume. Sestra je mlađa Holdenova verzija, ekscentrično i beskrajno dobro biće. Zove se Fibi i u svojoj odrasloj dobi verovatno bi bila dosta slična onoj svojoj imenjakinji, heroini serije “Prijatelji” koju glumi Lisa Kudrou. Razgovor Holdena i Fibi ključni je deo romana, deo u kome se objašnjava i naslov. U suštini ključni je Holdenov problem to što ne želi da odraste. Fibi to sluti pa ga pita šta želi biti, želi li biti naučnik ili možda pravnik. Holdena konvencionalna karijera ne interesuje.
On kaže: “… stalno zamišljam mnogo male dece kako se igraju u jednom velikom žitnom polju. Na hiljade male dece, a nikoga u blizini … nikog odraslog, mislim … osim mene. A ja stojim na samom rubu jedne grozne provalije. Šta mi je dužnost, treba da ulovim svakoga ko se zaleti prema provaliji … hoću da kažem, ako netko trči ne gledajući kuda ide, ja treba da iskrsnem odnekud i da ga ulovim. To je sve što bi trebalo da radim čitavog dana. Da budem takav neki lovac u žitu. Znam da je to ludo, ali je to jedino što bih zaista želeo biti. Znam da je ludo.”
Holden će na kraju zbog Fibi odustati od svog bega na zapad i vratiti se porodici. Ona će ispasti njegov lovac u žitu. Ipak, Holden nije Don Kihot, on nije ozdravio i na kraju romana ostaje pitanje je li on uopšte sposoban za prilagođavanje na takozvani normalan život. Knjiga je, inače, pisana iz Holdenove dečačke vizure, u jednom mladalačkom idiomu punom slenga, no takođe implicitno ovaj dečački pogled predstavlja ono poznato oneobičavanje, promenu uobičajene tačke gledišta, i jest dobar način da se izbegne automatizam percepcije.
Uticaj koji je “Lovac u žitu” načinio na celokupnu Ameriku je jednostavno nemerljiv. Holden je kultni lik američke mladosti, najobljubljeniji literarni heroj posleratne mlade Amerike. U američkoj kulturi ovaj je književni lik nezaobilazna i svima poznata referenca. Roman Čarlsa Bukovskog koji je kod nas najpoznatiji pod naslovom “Bludni sin” zove se u stvari u originalu “Ham on Rye”. Zanimljivo je da je prevodilac te knjige upravo Flavio Rigonat koji je, dakle, preveo i Selindžera, ali nije u naslovu romana Bukovskog “ciljao” na ukazivanje ironične aluzije na Selindžera. Hrvatski prevodilac Predrag Raos, međutim, pronalazi zgodno i duhovito rešenje, mada u celini inferiorno “Bludnom sinu”. On je naslov preveo kao “Lovac ispod žita”.
UTICAJ
“Lovac u žitu” dosad je prodan u više od šezdeset i pet miliona primeraka, i dalje se svake godine proda oko četvrt miliona novih. Čuveni pisac Filip Rot je 1974. godine napisao: “Reakcija studenata na dela Dž. D. Selindžera znak je da on, za razliku od većine drugih, nije okrenuo leđa vremenu, već da je uspeo da ukaže na današnji sukob identiteta i kulture”, a to na svoj način važi i četiri i po decenije kasnije.
Džonatan Safron For je rekao da je čitanje “Lovca u žitu” nalik na prvu menstruaciju ili noćnu poluciju: nešto što se mladoj osobi jednostavno desi. Džarvis Koker pak kaže da je Selindžer jedan od retkih pisaca koji svojim čitaocima zaista mogu da, u pravom smislu reči, promene život. Džulijan Barns je rekao da je “Lovac u žitu” remek-delo koje će se čitati dok god u ljudskim životima bude postojao period poznat kao adolescencija. U filmu Vudija Alena “Eni Hol” supružnici koji se razvode dele knjige, a posvađaju se oko toga čiji je “Lovac u žitu”. Harukiju Murakamiju “Lovac u žitu” nije samo jedna od najdražih knjiga, nego ju je i preveo na japanski jezik. Nabrojati sve pisce i druge umetnike na koje je Selindžer uticao je nemoguća misija. Lakše je podsetiti na onaj ponešto herostratski detalj.
U filmu Ričarda Donera iz 1997. godine “Teorija zavere” Mel Gibson glumi Džerija Flečera, taksistu opsednutog različitim bizarnim teorijama zavere. U tom filmu Flečer ima još dve opsesije: ljubav prema ženi koju glumi Džulija Roberts i neobjašnjivu potrebu da jednu knjigu kupi svaki put kad je vidi. Knjiga je, naravno, Selindžerov roman “Lovac u žitu”, a Doner neskriveno aludira na činjenicu što je postala jedna od mračnih legendi našeg vremena. Naime, Mark Dejvid Čepmen je u trenutku kad je ubio Džona Lenona imao kod sebe ovu knjigu.
U jednoj svojoj literarnoj skici kalifornijski student filmske montaže i kasnija rok zvezda Džim Morison se poigrava sa podatkom da je Kenedijev ubica Li Harvi Osvald od policijske potere pokušao pobeći u bioskop. Lenonov ubica nije ni pokušao bežati. Kažu da je mirno seo na trotoar i sačekao policiju. Da bi prekratio vreme, iz džepa je izvadio “Lovca u žitu”. Platon je negde rekao kako učitelj bira učenika, no kako knjiga ne bira čitaoca.
Tako danas “Lovac u žitu” mnoge najpre podseti na Lenonovog ubicu. Čepmen je možda u svom izopačenom umu video sebe kao Lenonovog spasioca, maltene lovca u žitu, koji će ga ubistvom sprečiti da odraste, da se ukoreni u društvu, da se socijalizuje, koji će ga simbolično sačuvati kao večni simbol mladosti i buntovništva.
To je, međutim, tek tragična zabluda jednog ubice, ilustracija istinitosti teze o “opasnosti jedne knjige”, pa bila ona i “Lovac u žitu”.
Српски језик 
Slovenčina 
