Stigla mi je plata i prvo plaćam sve troškove koji su prioritet. Dok razdvajam i delim novac koji je ostao, razmišljam šta bih mogla da kupim i počastim sebe. Najbolji izbor je knjiga.
Odlazim do dobro poznatog čike koji prodaje polovne knjige kraj pijace. Nema tezgu nego ih prodaje raširene po zemlji, i u raznim kutijama. Uvek mi da dobar popust, iako su knjige
dovoljno jeftine. Popust na mladost, količinu, ljubav prema čitanju, i na kraju ja sa malo
novca kući odnesem dosta knjiga. Zadovoljna ja, zadovoljan on.
Prvi put kada sam ga videla osetila sam neku tugu. Meni, koja obožavam knjige, sama ideja da ih neko tako prodaje, bila je strašna. Možda je on godinama kupovao te knjige, formirao i širio svoju kućnu biblioteku, da bi na kraju došao do toga da polako sve rasprodaje.
Nezamislivo, tužno i strašno.
Druga misao mi je bila da se tu ne mogu naći neka kvalitetna štiva, već verovatno neki
priručnici i stari časopisi. Znatiželja je bila velika i jedan dan sam stala da vidim čega
sve tu ima.
Rekao mi je da slobodno razgledam, i dok sam ja to radila, započeli smo razgovor. Čovek je znao svašta o samim knjigama, njihovim autorima i zanimljivosti iz njihovih života. Znao je da mi preporuči adekvatnu zamenu za ono što sam rekla da tražim. Stari poznavalac knjiga i same književnosti. Oduševio me je i odlučila sam da nešto kupim.
Dok sam gledala po knjigama, sam mi je prišao i prineo knjigu. Ivo Andrić „Gospođica“. Nasmejala sam se i uzela novčanik. Dvesta dinara je bila cena. Šokirala sam se. Takva knjiga, takav autor, za te pare. Nisam mogla da verujem.
Pored te knjige, kupila sam još četiri.
Kada sam došla kući, videla sam najavu za hitove predstojećeg sajma knjiga. Ostala sam zatečena. Ponovo ista situacija, kao i par godina unazad. Knjige su se usudile da napišu, ili da neko napiše za njih, neke nove pojave u našem društvu. Osobe koje su popularnost stekle na razne načine, ne birajući sredstva. Osobe koje ne znam na osnovu čega, i kome su bitne, pišu svoje značajne autobiografije, i to su veliki hitovi svih knjižara, pa čak i samog sajma. Hitovi današnjice. Dečica i tinejdžeri satima čekaju u redu kako bi došli do svog primerka, potpisanog.
Živimo, nažalost, u vremenu kada su životne vrednosti potpuno zanemarene, skrajnute, i kada se nalaze ispod svakog nivoa. Razni programi su deo svakodnevnice, a ljudi se uživljavaju previše u to. Prate i žive tuđe živote, potpuno zanemarujući sopstvene. Stvaraju se neki novi idoli, a to su najčešće ljudi sumnjivog morala, ponašanja i vrednosti koje prikazuju.
Popularnost tih ljudi veoma brzo raste, i prerasta granice normalnog. Tako stignu do raznih mesta kojima ne pripadaju ni po čemu, pa i samog pisanja knjiga. Strašno je što smo dozvolili da to ode toliko daleko. Izgubili smo sistem vrednosti, više nikoga nije sramota svoje gluposti i neznanja, zato što vide da su danas „na ceni“ neke druge stvari.
Nikome nije strašno što se knjiga od jednog velikog čoveka, koji je ostavio svetskog traga svojim delima, Ive Andrića prodaje na ulici za dvesta dinara. Niti što je glavna zvezda sajma neka pobednica jednog od mnogih rijaliti programa. Prošle godine je zvezda bila neka devojka čiji su snimci na društvenim mrežama imali puno pregleda, godinu pre togavoditeljka koja je „slučajno“ izbacila film iz kućnog ambijenta intimnije sadržine.
Ima li kraja? Šta je sledeće? Hoće li nekada neko reći da kao društvo idemo u pogrešnom pravcu? Uništavamo sebe, generacije koje dolaze, a niko ne pokazuje želju da to spreči.
Moderno doba nam je sa sobom donelo „olakšice“, koje zapravo samo zatupljuju nas kao ljude, i prave nas nesposobnima. Imamo aplikacije za sve i svašta. Kada ste poslednji put videli nekoga da čita bilo šta, najobičnije papirne novine? Sve ređe vidimo takve ljude. Svi su stalno na telefonima i niko ne razgovara međusobno. Mala deca su sa telefonima od dana kada nauče da ih drže, i ne puštaju ih više nikada, čini mi se.
Zbog svega ovoga, kada vidimo da neko dete poželi da čita, ili kupi neku knjigu, onda umesto da ga posavetujemo, i kupimo mu nešto primereno uzrastu, često kažemo – „Pusti ga, neka čita bilo šta“. Smatram da je to loše, i da ne treba dozvoliti da dete čita autobiografiju pobednice nekog rijalitija. Treba reagovati, i učiti dete odmah da ne podleže onome što mu se plasira. Nije bitno ono što se plasira, i nije to uvek ispravno.
Bolje da ne čitaju ništa, nego takvo štivo. Više će štete sebi kao osobi, svojim stavovima i razmišljanjima, čitajući takvu literaturu, nego ne čitajući ništa.
Na kraju svega, promenila sam mišljenje. Nije mi više tužno kada vidim čiku sa knjigama pored pijace. Bolje da jednog dana dođemo do toga da kao on, prodajemo knjige iz svoje biblioteke, i da znamo da usrećimo nekoga. Kao on mene. Nego da nam knjige ostanu, a da njihovi autori budu nebitne osobe trenutka, koje za sobom ništa kvalitetno nisu ostavile. Razlika je velika. Taj čika pored pijace je čitao knjige iz kojih je svašta naučio, a sada ih prepušta drugima, da isto nešto nauče. On se trudi više nego oni koji bi trebali, i svaka čast zbog toga.
Svi vi veliki, nepravedno zanemareni ludilom današnjeg vremena, jedno veliko IZVINITE!
Српски језик 
Slovenčina 
