Na Novom groblju na ulazu nalazi se popis svih sahranjenih stanovnika sela što je nešto što nisam video nigde u Vojvodini.
Među grobovima pažnju mi skreće dirljiva ljubav koju je jedan Slobodan prema svojoj prošle godine preminuloj supruzi Tereziji ovekovečio na zajedničkom nadgrobnom spomeniku.
Kasnije čujem u selu da je Slobodanova ljubav prema Terezi nešto što se retko sreće i u literaturi i na filmu. Zabranjena ljubav na nacionalnoj osnovi, prisilno razdvajanje (veza datira od njihove 16. godine u vremenima kada se roditeljska još poštovala i znalo se čija je reč poslednja) i ponovni, slučajni susret nakon 20 godina zrelih porodičnih ljudi. Nakon tog susreta, nikada se više nisu razdvojili do momenta kada ih smrt razdvojila. „Slobodan svako jutro na groblju uz kafu ispriča Terezi svoju noć, a samo on zna kako mu je, i svaki smiraj dana je opet kod nje na čašici razgovora. I tako moj brat, Slobodan živi svoju ljubav i bol i čeka trenutak kada će opet biti sa njom zauvek!”, priča Slobodanova sestra Branka.
Istoriju Maglića možemo podeliti na četiri faze: srednjovekovnu, nemačku (1786—1944), grčku (1945—1949) i jugoslovensku (srpsku) od 1949. do današnjih dana. Ovo naselje pominje u vreme Turaka u tefterima (poreskim spisima), 1554. kao selo u bačkoj nahiji. Posle proterivanja Turaka ovo selo je, pripalo krunskom posedu. 1717. Buljkes se pominje kao pustara a kasnije se pripaja graničarima.
Za vreme Terezijanske kolonizacije ovu pustaru 1786. prvi put naseljavaju Nemci i to u prilično velikom broju. Najviše ih je bilo iz švapskih krajeva (Švabenlanda) pa su ih pripadnici ostalih naroda nazvali Švabama. Buljkes je tokom 18. i 19. veka prilično brzo rastao i do 1900. je već imao preko 3.000 stanovnika.
Često volim da svojim sagovornicima postavim pitanje: Kada je u Vojvodini živelo najviše etničkih Grka? Da li je to možda period osamdesetih prošlog veka kada je nekoliko stotina studenata iz Grčke u Novom Sadu pohađalo fakultete, u najvećoj meri DIF i Medicinski? Ili u drugoj polovini 18. veka kada je nakon trećeg pada Beograda u turske ruke 1739. velika zajednica grčkih trgovaca i zanatlija naselila Novi Sad?
Deo odgovora na to pitanje nalazi se na pomenutom pravoslavnom groblju odmah na ulasku u Maglić.
Istina koju zna malo žitelja Srbije rođenih nakon 2. svetskog rata, glasi: u Vojvodini je u selu Buljkes u periodu od 1945. do 1948. postojala Autonomna Grčka Republika!
Nakon 2. svetskog rata, kao i ostala nemačka sela u Vojvodini i Buljkes je ostao bez stanovnika, ali kuće su ostale opremljene. U maju 1945. u ove nameštene kuće doselilo se 4.650 grčkih izbeglica, pripadnika narodnooslobodilačke armije „ELAS” (komesari, komandanti, partijski rukovodioci). Među njima bilo je samo 8 žena!
Istina koju zna malo žitelja Srbije rođenih nakon 2. svetskog rata, glasi: u Vojvodini je u selu Buljkes u periodu od 1945. do 1948. postojala Autonomna Grčka Republika!
Buljkes je u to vreme imao status eksteritorijalne opštine Grčke u kojoj su važili grčki zakonski propisi i koje je Jugoslavija priznavala. Ovo izuzeće iz jurisdikcije bilo je bez presedana, kuriozitet u našoj državničkoj praksi. U početku je to bio samo sabirni logor, u koji su vojnici dolazili na oporavak, no kasnije je život u Bulkesu organizovaniji. O redu se brinula policija „IKA”. Imali su svoju štampariju koja je izdavala „Glas Bulkesa”. Sredstvo plaćanja bila je grčka moneta – drahme.
Rezolucija Informbira podelila je Grke u Bulkesu. Jedni su podržavali Staljina a drugi KPJ. Da bi se sprečilo međusobno trvenje pa i ubijanje donesena je u proleće 1949. odluka da Grci koji su za Rezoluciju budu iseljeni, a oni koji su verni KPJ imali su pravo slobodnog izbora pa su neki od njih i ostali…
Na kružnom toku u centru Magića nalazi se impozantna sveže okrečena zgrada nemačke Evangelističke crkve.
U drugoj polovini 18. veka, prilikom naseljavanja tadašnjeg Buljkesa, a današnjeg Maglića, podignuta je drvena građevina za molitvu. Pošto je zbog lošeg materijala ubrzo postala trošna i ruševna, stanovnici Buljkesa su 1814. jednoglasno odlučili da izgade novu crkvu. Kamen temeljac je položen 29. septembra 1817. u oktobru 1820. crkva je bila sagrađena. Iznad vrata nalazi se natipis na nemačkom jeziku kojim se 1886. obeležava 100 godina od doseljavanja Nemaca u Buljkes (u vreme cara Franca Jozefa Drugog) kao i 150 godina 1936. u Kraljevini Jugoslaviji…
Žarko Petrović bio je srpski odbojkaš i jugoslovenski reprezentativac. Njegova bista stoji pored veštačkog jezera i teretane na otvorenom u Magliću. Veštačko jezero je napravljeno u rupi iz koje su Nemci pre rata vadili glinu za pravljenje kuća, danas je lepo uređeno i poribljeno.
Žarko je rođen 1964. u Novom Sadu a odbojku je počeo da trenira u OK Maglić iz Maglića. Sa nepunih 18 godina prešao je u novosadsku Vojvodinu i u njoj stekao slavu i reprezentativni status. Čak 253 puta je oblačio dres reprezentacije Jugoslavije i sa njom je osvojio bronzanu medalju na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996., evropsku bronzu u Atini 1995, zlatne medalje na Univerzijadi u Zagrebu 1987. i na Svetskom kupu u Japanu 1996. i srebro na Mediteranskim igrama u Atini. Sa „Vojvodinom” je četiri puta bio šampion države i dva puta pobednik nacionalnog kupa, a bio je u ekipi „Vojvodine” kada je 1983. osvojila treće mesto u Kupu evropskih kupova.
U izboru „Dnevnika“ Žarko Petrović je 1987. proglašen za najboljeg sportistu AP Vojvodine, dobitnik je brojnih sportskih i drugih priznanja, među kojima i „Spartakove“ nagrade i „Statue velikana“ OK Vojvodine. Žarko Petrović je preminuo 2. aprila 2007. posle kraće bolesti. Sahranjen je u Aleji velikana novosadskog Novog groblja…
U obnovljenoj nemačkoj crkvi – multikulturni centar!
U bašti kafića u senci nemačke Reformatske crkve u Magliću na pitanje ko bi mogao da mi otključa crkvu da fotografišem njen enterijer upućuju me na Zoliku „koji radi u kiosku”. Zolike nije bilo za pultom ali je prodavačica koja je radila smenu okrenula nekoliko brojeva i nije uspela da dođe do ključa. Izašao sam i odmakao desetak koraka kada stiže Mirko Perić, meštanin Maglića koji me je prepoznao iz emisije „Moja priča” Ksenije Jovanović na RTV. Nudi se da kontaktira svog kuma Gorana „koji radi u Komunalnom preduzeću i ima ključeve”. 15 minuta kasnije stiže kum sa svežnjem od nekih 50 ključeva… Ulazimo u ruiniran enterijer crkve koji je u potpunoj suprotnosti sa blistavom fasadom. Međutim, svi prozori su novi, započeli su radovi na sređivanju unutrašnjosti hrama. Prašnjavim stepenicama penjemo se na toranj u kojem zvonima prave društvo i predajnici mobilne telefonije „zvona 21. veka”…
Na netu pronalazim tekst Vladimíre Dorčove-Valtnerove kojoj je Hartmut Rem, predsednik Udruženja za promociju sporazumevanja naroda, negovanja kulture i zavičaja između grada Kirhajm unter Tek (mesto u Nemačkoj u koje se se 1944. odselilo najviše stanovnika Bulkesa) i opštine Bački Petrovac, ispričao planove o Reformatorskoj crkvi.
-Pošto u Magliću više ne žive nemački hrišćani-evangelisti, radujemo se što će ova prelepa građevina postati multikulturalni centar. U njoj će se onda moći održavati susreti građana naše dve zajednice i naših naroda – kaže Hartmut Rem.
Pogon za mlevenje hmelja, vredan primer industijske baštine stoji zapušten i zaboravljen između savremenih pogona čipsare „Pepsico” („Marbo”) i takođe zapuštene zgrade Železničke stanice u Magliću. Do pre 20 godina je u Vojvodini pod hmeljom bilo preko 1.300 hektara, danas samo 20-ak hektara i to u susednom Bačkom Petrovcu.
Železnička stanica Maglić na kojoj i dalje piše „Bački Maglić„ (tako piše i na sajtu Srbija voza) iako je naziv mesta promenjen – na žalost izgleda kao i većina stanica u Vojvodini.
Prolaze teretni vozovi, putnički prolaze 10 puta dnevno (po pet puta u oba pravca) ali čekaonica ne radi. Zatičem samo trojicu momaka iz Futoga koji čekaju voz za svoje mesto. Vrata stanice su otključana, penjem se drvenim stepeništem kakvo bi Hičkok zlatom platio i stižem do tavana na kojem na jednoj gredi piše „Bulkesz”, staro ime sela.
Pravoslavna Crkva Sv. Lazara u Magliću čija je gradna počela 2006, skladna je građevina smeštena u seoskom parku preko puta nemačke Reformatske crkve. Veselin Crnovčić, sveštenik koji je čekao mladence za venčanje kaže mi da je ovde „na pozajmici”, inače službuje u Ravnom Selu gde smo dve nedelje ranije bili na istom događaju – Ravno Selo Film Festivalu…
Na starom nemačkom groblju u Magliću postavljene su dve velike ploče. Na jednoj se nalaze imena Nemaca koji su poginuli ili umrli između 1945. i 1949. na drugim mestima a rodom su iz Bulkesa. Mnogi od njih umrli su od gladi ili bolesti u logorima Gakovo, Knićanin (Rudolfsgnad) i Bački Jarak. Druga ploča donosi popis imena prvih kolonista sahranjenih ovde između 1949. i 1965. kada je formirano novo groblje koje se nalazi na ulazu u selo iz pravca Bačkog Petrovca. Zanimljivo je da se na ovoj ploči ima puno beba starih godinu dana i manje, koje su masovno umirale u prvim godinama doseljavanja zbog neadekvatne ishrane i medicinske nege. Nema tragova gde su sahranjivani doseljeni Grci koji su ovde živeli od 1945. do 1948.
Na sajtu www.bulkes-maglic.com veoma sistematično postavljeno je više stotina fotografija koje čuvaju uspomene na nemačko i drugo stanovništvo naselja Maglić, kroz istoriju dugu 200 godina.
Fotografije svedoče o izuzetno visokom nivou privrednog, kulturnog i društvenog života jednog sela od 3.000 stanovnika koje je i tada „imalo sve” kako danas piše na ulazu u Maglić.
Autor teksta: Robert Čoban
Српски језик 
Slovenčina 
