Vidovdan je praznik koji je nastao u čast starog slovenskog boga Svetovida, u kog su naši preci verovali pre primanja hrišćanstva. U narodnim predanjima, Svetovid leči od očnih bolesti i omogućava slepima da progledaju, pa se Vidovdan smatra i praznikom koji “otvara oči”.
Među Srbima i svim Slovenima se verovalo da je Vid svevideće božanstvo, pa se Vidovdan smatra praznikom za oči, odnosno praznikom koji „otvara oči“.
Postoje i različiti narodni običaji koji se vezuju za ovaj datum. Jedan od njih je da devojke uoči Vidovdana pod jastuk stave vidovu travu, parče hleba i malo soli, kako bi ubrzo otkrile budućeg mladoženju.
Jedan od običaja nalaže da na Vidovdan ustanete pre zore, pogledate ka suncu i kažete: „Oj Vido, oj Vidovdane, daj mi vid dok sam živ!“ Smatralo se da je veoma važno ono što ćete tog dana videti, jer ćete u tim stvarima kasnije imati uspeha. Nakon toga, treba osmotriti kakvo je vreme. Ako je vedro sa naznakama da će i ostati vedro, treba izneti napolje svu odeću i provetriti je kako bi se napunila dobrom energijom. S druge stane, ukoliko je oblačno, treba prekrstiti oblake da bi kiša koja padne bila dobra za useve.
Na Vidovdan, kaže narodno predanje, treba započeti nešto od ručnih radova, poput pletenja i vezenja. Pre nego što prionu na posao, žene treba da pokvase oči vodom u kojoj je prethodnu noć provela vidovčica i da kažu: „Vidi, Vido kako pletem“, „Vidi, Vido kako vezem“, „Vidovčice, po bogu sestrice, što očima ja videla, to rukama i stvorila“.
Na Vidovdan se, prema predanjima i verovanjima ne radi u polju – da kukuruz ne zametne klipove, ni u vinogradu, da se grožđe ne sasuši i otpadne.
Српски језик 
Slovenčina 
