Ne možeš mi ništa, hej!

U sreći su rečenice nekako jasne, bistre, rečite i jednostavne. Pitke, samožive, samostalne i čvrte. U boli je pak drugačije. U boli su trome, komplikovane, dvosmisleno trosmislene, pojedinačne i naporne. Trule. Ali ipak. Jače te dodirnu. Lakše te zabole od onih što bi trebalo da te usreće.

Više voliš da ih čuješ braneći se paradoksima ličnog stava da to nisi ti. Zašto? Ne znam. Kroz ulogu žrtve i patnju doživljavamo sebe vidljivijim drugom ne shatajući da samo rađanje potrebe za tim jasno i precizno označava da smo se izgubili. Sami sebe. Pa tražimo kroz patetiku i nezadovoljstvo potvrdu iz vanjskog sveta da smo ipak prisutni.

E to je paradoks nad paradoksima. Nekako slično izvrnutoj sopstvenoj koži pa misliš biće ti udobnije nego pre a samo si se izložio truljenju, lešinarima i vampirima. A kako se rešiti mišljenja da ti je za sreću potreban neko drugi? Kako postaviti prioritet zvani JA ispred neminovno prevelike količine faktora koji ti okreću glavu u raznoranim pravcima ponekad toliko brzo i neprestano, da se fizički javi osećaj mučnine i vrtoglavice. Kako? Ponekad budem zahvalna na prisutnoj svesti o svom sopstvenom psihičkom stanju i mogućnosti da ga analiziram objektivno, budem manje uplašena i zabrinuta. A ponekad… momenat u kom
pomislim da proživljavam nervni slom proprati obavezno napad panike jer se baš ta objektivnost bori da ipak na nogama iznesem haotično stanje misli. Jer to nije ništa drugo. Samo neuređeno stanje misli raspušteno kontroli niske emocije i bivanja u strahu i prestravljenosti.

U takvim naizgled bezazlenim pozicijama uma, počnem da prevrćem po glavi kako da se spasim, kako da zaustavim sad već nekontrolisano kretanje loše emocije kroz mene i od mene. I ne mogu reći da nemam vere, i te kako imam vere mada možda ne zvuči tako ali prva i osnovna, bazna misao je da me neko voli i neko me milostivo gleda kao svoje dete, kao deo sebe. Tu se uvek osnažim dovoljno da odvojim lice od prašine i dignem se na kolena. Druga opcija koja mi i više nego služi, moj lek za svaki izazov je da sam rođena za nešto dobro, za nešto jedinstveno ne stavljajući sebe isped drugih kao bolju i jaču, posebnu u odnosu na ostatak sveta. Ne, sva ta poređenja dozvoljena su jedino u interakciji sa samim sobom. Ova ja i ona koja treba i mogu da budem.

A kada me poljulja misao da meni moju sreću remeti neko drugi iako teorijski jasno znam da sam jedino ja zaslužna za to, pomeram granice svoga bivstvovanja tako što isključim u svakom pokretu, delu, radnji u toku jednog dana saznanje i realnu činjenicu da bilo ko drugu u mom životu postoji. I ne sa namerom i željom da taj neko istinski nestane, ni slučajno. Nego sa namerom i željom da isključim sve moguće uticaje tuđeg ponašanja i mišljenja na moju realnost. Duboko udahnem, zažmurim i kažem sebi: Šta bi sad radila da ti neko nije rekao da ne vrediš? Šta bi sad radila da se ne bojiš da će neko napasti tvoj stav? Šta bi sad volela da radiš da znaš da ne moraš da ispuniš obavezu zadatu bez tvog odobrenja?

Malo po malo, popuštaju stege u grudima, malo po malo vazduh širi bronhje u kojim se umesto kiseonika natalozio hemijski element zvani strah. Ne možeš mi ništa, hej! Ne možeš mi ništa…. Kad se izrodi saznanje da sam samo svoja ni jedna pomisao na fizičku bol i uništenje ne može da me uplaši. Nikad se nisam ni plašila nestanka svog tela i povreda koje krvare. A uvek ću se boriti da u meni živi duša koja mi je data na dar samim rođenjem. Uvek ću se boriti da samo nju i jedino nju slušam. Jer sam sigurna da su joj namenjena čuda.