Novosađanka Radinka K. u svojim poznim godinama živi sada kao podstanar jer joj je banka praktično oduzela polovinu porodičnog dvoiposobnog stana i nelegalno prodala na ime duga koji je napravio bivši muž. Kako da ne dozvolite da vam se to desi.
Da je imovina svetinja formalno stoji i u srpskim zakonima, ali u praksi se lako može desiti da nešto što ste sticali decenijama za siću završi u tuđim rukama.
A, pritom, da za to nemate nikakve krivice, pokazuje slučaj Novosađanke Radinke K. na koji je MONDU ukazala njen advokat Svetlana Tašić.
Tašić upozorava da ovo nije „samo jedan slučaj“ jer nosi društvenu važnost pravne sigurnosti i što je takvih slučajeva „otmice imovine“ preko banaka i suda popriličan broj.
Slučaj je specifičan i po tome što i pored toga što je sud potvrdio Radinki da je je imovina njena i da joj se ne može oduzeti, ona je sada ostala bez stana ali zato sa velikim računom ostalim od sudskog procesa koji je doterao do Vrhovnog kasacionog suda Srbije, a uskoro bi mogao i do Strazbura.
– Da, ostaje nam smo Strazbur jer smo u Srbiji sve probali da dođemo do pravde i da se Radinki vrati vrednost njene imovine. Ali, ne vredi – jedna instanca obori presudu druge, a čak jedna isti sud dvaput različito odluči o istoj stvari – kaže advokat Svetala Tašić.
Da je sudska praksa u Srbiji, malo je reči, neujednačena potvrđuje i Dejan Gavrilović iz udruženja potrošača Efektiva.
[rev_slider alias=“lela_koz_salon-„][/rev_slider]
– Nije prvi put da sudovi imaju čudnu praksu da jedni dosude jedno, pa drugi drugo, pa Kasacioni sud treće… Banke onda vide da je sve ‘lutrija’ i idu na sud i u slučajevima kada je situacija protiv njih relativno čista. Ne samo banke, nego i kablovski i mobilni operateri, komunalne firme… – kaže Gavrilović.
Radinkin slučaj je za laike komplikovan i jednostavan u isto vreme. Ona i njen muž, su kupili 1991. godine stan od 71 m2 u novosadskom naselju Bistrica, i kao takav on je bračna tekovina supružnika.
Iako je bio stan upisan u katastar na ime njenog supruga, što je doskora bilo uobičajena praksa, srpski zakon je tu oduvek bio jasan – supruzi u takvim slučajevima pripada pola stana bez obzira da li je upisana u katastar kao vlasnik ili ne.
Shodno tome, trebalo bi da tu vrednost dobije i kada se stan proda, čak i kada ostavimo po strani činjenicu da stan ne bi mogao da se proda bez odobrenja (su)vlasnika.
Ali, u srpskom pravosudnom sistemu je i to moguće.
Ceo stan je na ime duga njenog tadašnjeg supruga zaplenila banka i prodala ga daleko ispod cene. Suprug je naime bio žirant za kredit koji je njihova kćerka podigla za svoju firmu, a koji nije vratila.
Za tu garanciju kredita Radinka je saznala kasno, kada je postupak za prinudnu naplatu već krenuo.
Iako je Radinka upozorila banku da je pola stana njeno, i da ona sa tim dugom nema ništa, što je kasnije potvrdio i Osnovni sud u Novom Sadu, isti sud je ipak, u presudi za prinudnu naplatu dosudio da je bila opravdana i da banka ne treba da Radinki da pola sume koja je dobijena prodajom stana.
Apelacioni sud je oborio ovu presudu i naložio da banka plati Radinki 2 miliona dinara (plus kamate i sudske troškove) jer je suvlasnik stana, a ustanovljeno je da je na vreme Osnovnom sudu na to i ukazala i da je bilo vremena da se prodaja obustavi.
I da se na ovome završilo pravda ne bi bila zadovoljena, jer Radinka je ostala bez krova nad glavom a za prinudnu prodaju je dobijena znatno manja suma od one koliko taj stan zaista vredi.
Međutim, ni toliko pravde nije dobila jer se, na zahtev banke za posebnoj reviziju, „umešao“ Vrhovni kasacioni sud.
– I po tom je slučaj zanimljiv jer Kasacioni sud nije imao nikakav razlog za posebnu reviziju. Ona se radi samo u slučajevima kada presude mogu uticati na sve naredne takve slučajeve, a ovde to nije slučaj – kaže advokat Tašić.
Vrhovni sud je oborio presudu Apelacionog suda i potvrdio presudu nižeg suda da se Radinki ne da novac, iako joj je priznao da je bila vlasnik polovine stana.
Za Kasacioni sud je najvažnije to što je u Katastru kao vlasnik bio upisan njen muž, i proglasio je banku i kupca njihovog stana kao savesne učesnike u poslu koji su se oslonili na zvanična dokumenta države (iako su i oni, kao i sud, bili upozoreni na suvlasništvo).
Uz to što je ovakvom odlukom ostala i bez te „siće“ od 17.000 evra za polovinu stana vrednog bar 70.000€, Radinki je ostalo i da od penzije plati tri miliona dinara za troškove suđenja.
[rev_slider alias=“prvi_test_slajder“][/rev_slider]
– Ovde kod nas je jako teško isterati pravdu, posebno ako imate neki specifičan slučaj jer ni sudije nisu ni obučeni, ni radi da se upuštaju u suštinu. U ovih osam godina koliko postojimo uspeli smo da isteramo neke procese protiv banaka, ali sve je to bilo na upornost i masovne tužbe a u pojedinačnim slučajevima je to baš teško. Pogotovo van Beograda, tamo sam se svačega nagledao – kaže Gavrilović.
Za Radenku preostaje da pravdu potraži pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu a da se i vama (uglavnom suprugama) ne bi ovako nešto dogodilo advokat Svetlana Tašić savetuje sledeće:
– Za porodičnu imovinu, posebno nekretnine, obavezno idite u Katastar i upišite svoju polovinu. Notari sada traže saglasnost drugog supružnika za upis samo na jedno ime, ali za već upisanu imovinu ovo je jedino rešenje. I drugo, pazite kada dajete jemstvo, to je ozbiljna stvar, jer možete ugroziti ne samo sebe i svoje finansije nego i čitavu porodicu.
Српски језик 
Slovenčina 
