Generacijski novosadski roman Predraga Đurića o odrastanju tokom osamdesetih i devedesetih godina u Novom Sadu i o onome što je usledilo u izdanju beogradske izdavačke kuće Raštan izdavaštvo. Već se nalazi u prodaji u Bulevar booksu u Novom Sadu, u beogradskim knjižarama Štrika, Booka.
Reka je voda i reka je snaga, reka je život, a ponekad smrt, reka je majka i reka je sestra, reka je put, a nekome cilj; na reci se živi, od reke se živi, sa rekom se živi, a neko u njoj i na njoj; reka se moli, isto tako i proklinje, reke se bojim i kad je volim, reka je limes, reka je brana, nad rekom je most, most nad gradom koji se udavio u vodi, pod rekom je Had; dom ribi i raku i školjci i pužu, dom trsci i cvetu i senci drveta; od reke se uči, reka zna da pamti, reka se sluša jer najbolje sluša, s rekom se plače, u reci život gasne, reka rađa život, uz nju prođe mladost; vrbina je reka, i topole i hrasta, i labud i lasta, kormoran i galeb na njoj ostave svoj trag.
Pobuni se reka kad joj dosta svega, zapeni. Tad ruši sve što gradila je, proždirući svoju i decu svoje dece. Pa se opet smiri, zanemi, pritaji. Pa snegovi i kiše i led koji mami. Sve je to reka. Ko uz nju živi taj s njom uvek živi. A kada se reka, krivudava i tanka, koju tek kao odblesak vidiš, dokopa ravnice – raskomoti se. Pokaže svu svoju lepotu, gordi se. Sve oko nje bukti. I zemlja i ljudi. Zemlja, sita i rodna, i ljudi, spokojni i siti. Uz reku teče na hiljade života. Skoro svaki, ugledajući se na reku, kočoperi se drsko, gazi svojim putem kroz preuske staze. Pa jednom, sav očerupan, izranjavljenog lica,samo utihne i stopi se s beskrajnom ravnicom. Tek poneki gazi dalje, putem koji cilja nema i na čijem kraju ga ne čeka ništa: ponor ušća. A ipak, on prkosi svima, pre svih samom sebi, on huči i peni, stišće se i drhće, jer on i dalje živi. Čujte svi, ja živim! Evo ga što viče… Al’ eho je dalek, gubi se ravnicom…To je zemlja bez odjeka.
(Odlomak iz romana Pet debelih pesnika, dostupnog u novosadskom Bulevar booksu, u beogradskim knjižarama Štrik i Booka)