– Ovo je kao manji Šenbrun, stvarno veličanstveno zdanje. A nalazi se u Kulpinu. To se mora videti!
Ovo je bio moj komentar kad sam „otkrio“ dvorce Dunđerskih. Kao svaki dobar dođoš, dadoh sebi zadatak da se što bolje upoznam sa istorijom ravnice i znamenitostima koje su rasute po njoj. Naravno da mi je od ranije poznato ko su bili Dunđerski i šta su sve posedovali, ali zaista, treba to videti. Osim u Čelarevu (nekadašnjem Čebu), Bečeju, Kamendinu, Crnoj Bari i Hajdučici, velelepni dvorac Dunđerskih namestio se i u Kulpinu. Ovaj ponos arhitekture su 1826. godine izgradili Stratimirovići, porodica koja je imala važnu ulogu u osnivanju i naseljavanju ovog mesta. U drugoj polovini 19. veka, dvorac je otkupila jedna mađarska porodica koja se tu zadržala svega šest godina, da bi 1889. dvorac postao vlasništvo Lazara Dunđerskog. Porodici Dunđerskih pripadao je do nacionalizacije, 1945. godine. Sreća je htela da se njegov autentičan izgled sačuva do danas, dok je „mali dvorac“ iz 18. veka, nažalost, nagrižen zubom vremena.
Kako su Dunđerski bili imućni i ugledni, tako se u njihovim dvorcima okupljala kulturna i politička elita tog vremena. I kao i danas, pojedinci su imali viši interes da se nađu rame uz rame sa najvećim bogatašima tog vremena, ali ne i Laza Kostić, zanesenjak i pesnik. Romantizam se začeo u srpskoj poeziji, upravo na ovom mestu. U salonima ovog i drugih dvoraca, pesnik je sreo Lazarevu prelepu ćerku Jelenu – Lenku Dunđerski. Zauvek je ostala u njegovim očima, srcu i stihovima. Nema šanse da su ikad bili prisni. Prvo zato što je pesnik bio lošeg materijalnog statusa da bi postao zet jednom veleposedniku, drugo zato što je bio skoro trideset godina stariji i treće, možda zato što ta ljubav ne bi bila sveta i čista, dostojna pera i belih neispisanih stranica. U gluvim, napuštenim sobama, nameštenim u stilu tog vremena koje je ostalo vek i po iza nas, kao da se kroz tišinu prolamaju stihovi od kojih nestaje dah:
„Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
ko pesma slavlja u zorin svit;“
Uspomena na ovu neostvarenu ljubav ima mnogo i mimo poezije. Dve od ukupno jedanaest statua postavljenih u prelepom kulpinskom parku, podsećaju na to da su neke ljubavi vanvremenske i večne. Lenku su voleli svi, ne samo zbog njene lepote i otmenosti, nego i zbog njene prijatnosti i dobrote. I kao što to u pričama biva, takva lepota bila je samo kratak blesak na ovom svetu. Lenka je iznenada preminula na svoj 25. rođendan. Istini za volju, živeće zauvek u Kostićevim stihovima.
Kulpinčani kažu – na ovom mestu se rodila ljubav! Istina je da su se Laza i Lenka više sretali na nekim drugim mestima, ali ko to danas može pouzdano da zna? Ipak, osim nekadašnjeg imanja Dunđerskih, u Kulpinu ima mnogo toga da se vidi. Stanovništvo uglavnom čine Slovaci, skoro tri četvrtine. Vekovima već žive sa svojim komšijama Srbima, koji slovački jezik govore kao maternji.
U centru sela nalazi se slovačka evangelistička crkva. I ona je iz 19. veka, pripada neoromanskom stilu, a izgradnja je završena 1879. godine. Svetlo plave nijanse dominiraju enterijerom, a ističu se orgulje na kojima je skulptura kralja Davida, postavljene na unutrašnjem balkonu. U crkvi kažu da su orgulje najverovatnije donesene čak iz Pešte. Danas uz zvukove orgulja peva i lokalni crkveni hor.
Pedeset metara dalje, na suprotnu stranu sveta gledaju vrata srpske pravoslavne crkve, koja je na tom mestu od početka 19. veka. Današnji izgled dobila je ne tako davno. Hram Svetog vaznesenja Gospodnjeg položen je na temelje stare drvene crkve. Zadivljujući ikonostas delo je Jovana Klajića, čuvenog vojvođanskog slikara i predstavlja jedinstveno umetničko delo domaće ikonografije. Kako se nalazi na blagom uzvišenju, tako ju je u punoj veličini moguće videti jedino iz prelepo uređenog parka, ili bočno sa kraja ulice. U parku stoje slikarske postavke, čiji autori su deca, najmlađi meštani. Odmah pored, u parku, nalazi se i uređeno dečje igralište.
Pogledate li niz ulicu uočićete stari tip gradnje, koji podseća na to da je na ovo područje uticala Austrougarska. Stare „gazdačke“ kuće, ušorene su po vojvođanski, obojenih su fasada i sa sačuvanim ukrasima ispod svodova. Uobičajeno ćete videti komšije kako stoje ispred dućana, ili između pijace i pošte, kako pričaju. Malo na slovačkom, malo na srpskom, ali nasmejani i srećni, u skoro idiličnoj i mirnoj svakodnevici vojvođanske ravnice. Ako je subota, kao što je bila tog dana kada sam posetio Kulpin, možda ćete videti svatove koje prate tamburaši.
Mladence ispred crkve dočekuju svatovi i tamburaši, video: https://varnastarost.rs
Evo dokaza da se ljubav rodila u Kulpinu. Nije važno čija! Mladence komšije i prijatelji posipaju laticama ruža. Tako se sreća rasipala na mladom junskom suncu razlivenom po kulpinskim ulicama i krovovima. Svatovi su pre crkvenog venčanja u evangelističkoj crkvi, ušli u dvorac Dunđerskih gde je obavljeno građansko venčanje. Ono na čemu je sudbina ostala škrta pred Lazom i Lenkom, danas se maltene karmičkom srećom vraća parovima koji zajednički život zavetuju u salonu ovog dvorca. Pred zvucima tambure, sklanjaju se iza zidova i draperija, stihovi koji slute večnu i dugotrajnu ljubav:
„…zvezdama ćemo pomerit pute,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.“
Možda će Vas zanimati: Kako je Gajdobra dobila ime?
Српски језик 
Slovenčina 
