Kad razgovaram sa klijentima ili učesnicima mojih treninga obično ih buni činjenica da 93% vrednosti komunikacije čini neverbalna komunikacija, a samo 7% verbalna.
Nekako ispada da nije važno šta kažemo, jeste, ali je važnije ono što pokažemo.
Da bih to ilustrovala obično ih pitam da li zapamte ime onoga sa kojim se prvi put upoznaju, odgovor je isti, ne!
Kao u jednoj anegdoti iz mog života, tek sam se bila upoznala sa jednim čovekom i htedoh da mu se obratim uz izvinjenje da mu nisam zapamtila ime, on me je utešio:„Ma ništa ne brini, i ja kad se upoznajem uglavnom zapamtim svoje ime!“
Zašto se to dešava i kakve veze ima sa tim neverbalna komunikacija?
Jedan od najvažnijih psiholoških procesa je opažanje. Poseban proces čini opažanje osoba, on je uglavnom nesvestan. Svi podaci tog opažanja deponuju se u jednom delu mozga.
Onoga momenta kada se upoznajete sa nekim dolazi do tako brze aktivnosti mozga koji sve raspoložive podatke provlači kroz tu bazu podataka: Pogled, osmeh, stisak ruke… i mnoge druge podatke kojih uopšte nismo svesni.
Zbog tako intenzivne aktivnosti mozga kao da dolazi do suženja svesti i uske usmerenosti na neverbalne signale, tako da u stvari NE ČUJEMO kad neko izgovara kako se zove.
Rezultat te intenzivne aktivnosti dolazi nakon nekoliko sekundi, najviše 20, to je čuveni PRVI UTISAK. Taj prvi utisak sadrži procenu mozga, na osnovu prethodnog iskustva, kakve OSOBINE i NAMERE može da ima opažena osoba.
Mozak nepogršivo odredjuje prioritete, važnije je kakve neko ima namere i osobine od toga kako se zove, zar ne?
Procena može biti i pogrešna, svejedno, ipak je postalo jasno šta čini tih 93% komunikacije, jer mi smo doneli mnogo zaključaka, a čovek samo reče kako se zove, a da to nismo uspeli ni da čujemo.
Српски језик 
Slovenčina 