Poznatu fabriku konzervi “Kulpin” osnovao je 1922. godine ugledni veleposednik Đoka Dunđerski, nazvavši je „Prunus“, a 1924. godine preimenovavši je u „Kulpin“, po selu u kojem se nalazio njegov dvorac sa velikim gazdinstvom. Pogon je izgrađen na Podbari u Novom Sadu, u ulici Marka Miljanova 17 (gde još uvek postoji upravna zgrada) i radila je sve do 3. marta 1989. godine, kada je odlukom Radničkog saveta likvidirana.
Prema rečima direktora Istorijskog arhiva Grada Petra Đurđeva u fabrici se, tada najmodernijim mašinama koje su imale parni i električni pogon, prerađivalo voće i povrće uzgajano na ekonomiji porodice Dunđerski u Kulpinu i mesne konzerve od stoke sa farme “Kamendin”, kao i sva potrebna ambalaža poput limenih kutija, drvenih sanduka i buradi. U dvorištu su iskopani bunari za snabdevanje vodom, a izgrađena je i odgovarajuća kanalizaciona mreža.
– Posle sedam godina rada fabrika je imala pet miliona dinara deoničkog kapitala. U njoj je bilo zaposleno oko 200 radnika, 15 činovnika, dva trgovačka putnika i 12 zastupnika – kaže Đurđev. – Između dva svetska rata u „Kulpinu“ su proizvođene konzerve od povrća, voća, mesa, kisela roba, senf, začini, konzerve kafe za vojsku. Prema pisanju tadašnje štampe u pogonu su vladali red i čistoća, veći deo poslova se radio na automatskim mašinama, u dobro provetrenim prostorijama i na odgovarajućoj temperaturi vazduha.
Fabrika je godišnje prerađivala 150 vagona paradajza, 18 vagona graška, po šest boranije, paprike i krastavaca, 20 voća, 25 mesa i pet vagona drugih sirovina. Nakon Drugog svetskog rata “Kulpin“ je nacionalizovan i organizovan kao fabrika konzervi „Kulpin Novi Sad“ i zadržao je ponudu od pre rata.
– Zahvaljujući izvrsnom kvalitetu svojih proizvoda godinama posle rata bio je ekskluzivni snabdevač „maršalata”, kako se to govorilo, a ustvari se radilo o jugoslovenskom državnom rukovodstvu, te su proizvodi novosadskog giganta služeni inostranim gostima na državnim ručkovima i večerama – pojašnjava Đurđev. – Svake sedmice je hladnjača natovarana najboljim vrstama mesa, mesnih prerađevina i konzervama voća, povrća i senfa i odlazila put Beograda. „Kulpin“ je bio i veliki snabdevač Jugoslovenske narodne armije, za koju je obezbeđivao konzerve voća i povrća u pakovanjima od pet kilograma. Čak je 60-ih godina 20. veka proizvodila pravi delikates- paštetu od divljeg zeca, koju do danas niko ne pravi.
Deo Podbare u kom se nalazio pogon je nekada bila mala industrijska četvrt, ali se „Kulpin“ vremenom našao u stambenoj zoni, pa je bilo jasno da će uskoro morati da se preseli na novu lokaciju. Prvi korak je učinjen 1964. godine, kada je proizvodnja mesa prebačena u novopodignutu industrijsku klanicu „Venac“.
– „Kulpin“ je 1. januara 1963. godine ušao u sastav „PIK Novi Sad“, a 1983. godine, formiranjem „AIK Novi Sad“ postao je jedna od njegovih osnovnih organizacija. Stara zgrada je renovirana, nabavljene su nove mašine, pa je pored konzervi voća, povrća i sokova uvedena i proizvodnja smrznutog povrća – kaže Đurđev. – Renovirana fabrika proizvodila je 25.000 tona raznih proizvoda godišnje od čega 9.250 tona povrća, 11.160 tona sokova u litarskim flašama i u takozvanom „dojpaku“, kao i 1.150 tona smrznute robe, dok se oko 2.500 tona raznih kvalitetnih proizvoda izvozilo, čak u Ameriku. Krajem sedamdesetih godina bila je otežana naplata, pa je fabrika došla u krizu. Pošto je poslovala s gubicima ponovo se razmišljalo o njenom preseljenju. Zbog teškoća u koje je čitava privreda tada zapala, plan preseljenja nije bilo moguće sprovesti, i konačno je odlučeno da se fabrika zatvori.
Gradska skupština je otpisala deo deviznih dugova za mašine, a uvedena je i prinudna uprava. U toku reintegracije AIK-a, ova firma nije pokazivala interes za pomoć „Kulpinu“ i fabrika je zatvorena. Mašine za proizvodnju i pakovanje voćnih sokova prenete su u „Novosadsku mlekaru“ i „Minakvu“, dok je ostala oprema prodata na licitaciji. Tako je na vrata „Kulpina“, nakon skoro sedam decenija uspešnog poslovanja, stavljen katanac.
Српски језик 
Slovenčina 
