Dejana Bačko – rodila se bez ruku, ali joj je život podario krila!

Život pred nas tokom života stavlja različite izazove, a na nama je da se sa njima izborimo na najbolji mogući način. Kada se rodila bez gornjih ekstremiteta, odnosno ruku, rođena Bačkopalančanka Dejana Bačko je sigurno bila najneobičnije dete u porodilištu. Ovako priču o Dejani počinje Glossy.

Godine su prolazile, a ona rasla i prilagođavala se, koristeći ono što je imala. Učila je da piše nogama, hranila se nogama, pisala i slikala nogama. Nikada nije odustajala od svojih snova, koje, reklo bi se danas živi punim plućima. Dejana je na društvenim mrežama poznatija kao „Devojka sa krilima“. Oko sebe je okupila zajednicu ljudi koji joj se dive, čude i s nevericom gledaju šta sve radi i kako je život prigrlila onakav kakav joj je dat. Dejana se godinama uspešno bavila paratekvondom, osvajala je brojne nagrade, pronašla je ljubav svog života, a onda ostvarila najveći san – postala je mama. Sada, tročlana porodica gura napred i dok ćerka Lara raste, Dejana niže i brojne druge uspehe. Nedavno se na Instagramu pohvalila i činjenicom da je položila vozački ispit, a potom su se u storijima nizali snimci u kojima je pokazala i kako to izgleda u praksi.

Kao veoma hrabra mlada žena, Dejana je spremna da sa ostatkom sveta podeli svoje uspehe i navede druge ljude, koji se nalaze u sličnim situacijama da razmišljaju pozitivno i veruju da su čuda moguća.

Koliko ti je teško bilo kao maloj da drugoj deci objasniš svoju različitost? Kako si ti sebe posmatrala dok nisi odrasla i shvatila da ti je samo nebo granica?

– Nisam se previše trudila da objašnjavam osim što sam rekla da sam se tako rodila i da smo svi po nečemu različiti. Kao mala sam se pitala „zašto baš ja“ , „možda je Bog tako hteo“. Kasnije sam shvatila da mi je Bog dao jedan veliki talenat i ne samo to već sve što mi treba da mogu živeti onako kako želim. Svi mi postavljamo sami sebi granice i što pre počnemo da probijamo te barijere – to je bolje.

Uspešno se godinama baviš sportom. Šta je bilo presudno za tvoj uspeh u paratekvondu?

– I dalje treniram. Pripremala sam se za učestvovanje na Evropskom takmičenju koje je bilo održano u Beogradu no zbog svoje kategorije nisam uspela da učestvujem. Mislim da je to bila disciplina, kontinuitet i taj neki cilj koji me je „vozio“, a to je da se pojavim na Paraolimpijskim igrama. Inspirisali su me drugi ljudi koji su pokazali svojim rezultatima šta se može ostvariti i to me je podstaklo da i ja to postavim kao cilj.

Kako si upoznala Marka, kako je počela vaša ljubavna priča i koliko ti je lakše od kad imaš nekog na koga uvek možeš da se osloniš?

– Marka sam upoznala pre 7-8 godina na jednoj edukaciji o ishrani, a naša ljubavna priča je počela tek nekoliko godina kasnije, i to sasvim slučajno (počeli smo se zabavljati za proslavu Nove godine). Imati takav jedan oslonac je zaista veliko bogatstvo. Imamo jako dobar odnos. U svemu funkcionišemo kao partneri i skoro da sve i poslovne i privatne stvari obavljamo zajedno. Ja sam više umetnički tip, a on je tip koji voli i zna da planira. Smartram da partneri trebaju međusobno da se dopunjuju i da pomažu jedno drugom što se mi zaista trudimo da radimo.

Sada je vaša porodica bogatija za jednog člana, ćerkicu Laru. Koliko se tvoj život promenio od kad si mama? Videli smo mnogo puta kako je oblačiš, presvlačiš, igraš se sa njom. Šta je to što ti najteže pada kada je briga o detetu u pitanju, a u čemu najviše uživaš?

– Mislim da život nijedne žene ne može biti potpuno isti od tog trenutka kada postane majka. Kao majka dobijemo taj osećaj brige, odgovornosti, ali i ogromne sreće i ljubavi koja se ne može opisati i ni sa čime meriti. U početku mi je najteže padalo to što nisam mogla puno stvari da uradim sama. Nisam mogla da je uzmem u ruke. Nisam mogla da je uspavam. Nisam mogla sama da je podignem iz krevetića. Postoji tu puno stvari koje su mi teško pale ali u tim prvim mesecima zaista mi je mnogo značila Markova podrška i podrška porodice.

– Imala sam uverenje da ću prevazići strah i da će mi kroz vreme biti sve lakše. I tako je i bilo. Čim je Lara malo ojačala vratić, ja sam se počela oslobađati strahova i puno stvari obavljati sama sa njom. Nakon par meseci mi više nije bio problem da ostanemo same jer sam naučila kako da je nahranim, kako da je uspavam, kako da je presvučem, kako da je prebacim s jednog mesta na drugo. Danas je sve to mnogo lakše. Imamo zaista sjajnu ženu koja je sada već postala porodični prijatelj i ona je tu sa nama od samih početaka. Dolazi radnim danima uveče kod nas na par sati i uglavnom ona okupa Laru i pripremi je za spavanje.

Dejana kaže da je Lara već postala prava mala devojčica. Ona priznaje da su je puštali i da padne i da sama nauči da siđe, da se penje, pa je postala veoma spretna. Sada joj je sve mnogo lakše nego u prvih par meseci. Kao mama, ona uživa u svakom trenutku koji provede sa ćerkicom i u svakom momentu njenog odrastanja.

Nedavno si položila vožnju. Kakav je bio osećaj kad si prvi put sama sela za volan i provozala se svojim automobilom?

– Prelep je osećaj zato što sam ostvarila još jedan cilj koji sam sebi postavila pre nekoliko godina. Pre neki dan sam prvi put sama vozila od Novog Sada do Bačke Palanke. Zatim sam juče i po prvi put sama otišla na sastanak i vratila se kolima. Bila sam tako ponosna, srećna i zahvalna. Objavu da sam položila vozački ispit videlo je do sada preko 3 miliona ljudi i dobili smo na hiljade komentara i pitanja. Da, vozim automatik i sve je urađeno po zakonu. Ne bih otkrivala previše jer ćemo uskoro snimiti emisiju sa Mladenom Alvirovićem (emisija SAT), gde ćemo se potruditi da damo odgovore na pitanja i da prikažemo kako je sve to izgledalo i kako vozim.

Kako izgleda jedan tvoj dan? Gde pronalaziš energiju za svaki novi izazov?

– Moji dani se dosta razlikuju. Sa obzirom da ni Marko ni ja nemamo klasično radno vreme, obaveze nam variraju. Nekim danima zaista imamo puno stvari za obaviti, a nekada imamo slobodnog vremena. Bavimo se influens marketingom, ja dalje aktivno slikam, snimamo sadržaj za naš YouTube kanal (Girl with wings), i vodimo naše klijente kroz program ishrane. Sve to kombinujemo sa treningom, porodičnim životom i sa putovanjima tako da mogu reći da imamo aktivan tempo. Ja sam više umetnički tip, ali Marko voli planirati unapred. Često zajedno odštampamo svoje ciljeve koje planiramo da ostvarimo u narednih nekoliko meseci, godinu, dve, tri i zalepimo ih na tablu. To nas posebno motiviše i uzbuđuje.

Šta bi poručila svim ljudima koji se bore sa problemima, fizičke, ali i emocionalne prirode? Koji je put do uspeha?

– Da budemo zahvalni na onome što trenutno imamo. Da se potrudimo da budemo zadovoljni sobom i da radimo na tome. Kada naučimo da cenimo sebe, i drugi ljudi će nas ceniti. Bitno je da razmišljamo i zapišemo šta su naši ciljevi, ono što želimo i da se okružimo sa pozitivnim i uspešnim ljudima. Mi se trudimo da uvek ima nešto oko čega smo uzbuđeni i da posle bilo kog ostvarenog cilja – imamo novi cilj.

Dejana krupnim koracima gazi ka uspehu i zahvalna je na svemu što ima i na svemu što je morala da nauči zbog onoga što joj nije dato. Život joj je možda oduzeo ruke, ali joj je dao krila kojima leti u nepregledne visine i trudi se da i druge ljude ohrabri da koračaju sigurnim i krupnim koracima napred.