Nije bilo interneta, mobilnih telefona, klima-uređaja ni luksuznih hotela na svakom koraku. Ipak, svako leto imalo je posebnu čar. Hiljade porodica iz svih krajeva Jugoslavije kretale su ka Jadranu vozovima, autobusima i automobilima prepunim kofera, šatora i hrane za ceo odmor. Letovanje nije bilo pitanje prestiža, već najlepši deo godine koji se pamtio decenijama.
Ako pitate one koji su sedamdesetih odlazili na more, gotovo svi će vam reći isto – nije se imalo mnogo, ali se živelo mnogo opuštenije. Letovanja su se planirala mesecima unapred, godišnji odmor se nije prekidao zbog poslovnih mejlova, a dani su prolazili bez žurbe i stresa.
Putovanje je bilo avantura
Do omiljenih letovališta poput Budve, Makarske, Poreča, Rovinja, Hvara ili Dubrovnika najčešće se putovalo vozom. Vagoni su bili prepuni porodica sa decom, velikih kofera i neizostavnih mrežastih torbi u kojima su se nosili sendviči, kuvana jaja, paradajz, paprike i sokovi.
Ko je imao automobil, najčešće je vozio „fiću“, „stojadina“, „tristaća“ ili kasnije „juga“. Put do mora znao je da traje i više od deset sati, uz obavezna stajanja pored puta kako bi se porodica odmorila i ručala.
Mnogi i danas pamte kolone automobila na magistrali, kada se prema Jadranu kretala gotovo cela zemlja.
Kampovi puni života
Veliki broj porodica nije odsjedao u hotelima, već u kampovima. Šatori su se podizali tik uz more, deca su po ceo dan trčala bosa, a komšije iz susednih parcela brzo su postajale prijatelji.
Kampovanje nije bilo rezervisano samo za one sa skromnijim budžetom. Za mnoge je to bio način života. Večeri su prolazile uz gitaru, društvene igre, miris borova i razgovore koji su trajali do kasno u noć.
Privatni smeštaj bio je jednostavan, ali dovoljan
Apartmani kakve danas poznajemo gotovo da nisu postojali. Najčešće su se iznajmljivale sobe u porodičnim kućama, sa zajedničkim kupatilom i kuhinjom.
Klima-uređaji bili su prava retkost. Umesto njih, prozori su ostajali otvoreni tokom cele noći, a rashlađivao je morski povetarac.
Nije se jelo u restoranima svaki dan
Mnoge porodice nosile su deo hrane od kuće. U automobilima su se nalazile konzerve, paštete, zimnica, kafa, šećer, pa čak i mali plinski rešo.
Na plaži su se jeli pohovani šnicli, kuvana jaja, paradajz i lubenica rashlađena u moru. Sladoled je bio svakodnevna poslastica, dok je odlazak u restoran predstavljao mali praznik.
Koliko je koštalo letovanje?
Sedamdesetih godina prosečna plata u Jugoslaviji omogućavala je mnogim porodicama da jednom godišnje odu na more. Kampovi i odmarališta bili su pristupačni, a veliki broj preduzeća svojim zaposlenima obezbeđivao je odmor u radničkim odmaralištima duž Jadranske obale.
Mnogi se i danas sećaju da je upravo zahvaljujući tim odmaralištima more postalo dostupno gotovo svakoj porodici.
Plaže bez ležaljki i telefona
Na plažama nije bilo redova ležaljki, zvučnika ni selfija. Deca su gradila kule od peska, igrala picigin i ronila za školjkama, dok su odrasli sate provodili razgovarajući u hladu borova.
Fotografije sa letovanja bile su dragocenost. Snimalo se pažljivo, jer je svaki film imao ograničen broj fotografija koje su se razvijale tek po povratku kući.
Da li je nekada zaista bilo bolje?
Danas su putovanja brža, smeštaj udobniji, a izbor destinacija veći nego ikada. Međutim, mnogi koji pamte sedamdesete tvrde da ono najvažnije ne može da se kupi.
Kažu da su tada ljudi imali manje novca, ali više vremena jedni za druge. Letovanje nije bilo trka za najboljom fotografijom na društvenim mrežama, već prilika da porodica bude zajedno, da se stvaraju uspomene i steknu prijateljstva koja su trajala godinama.
Možda upravo zato stare fotografije sa Jadrana i danas bude posebnu emociju. Na njima nema luksuza, ali ima osmeha koji se ne zaboravljaju.
