Da sam siromašna nikada ne bih stala u kilometarski red, u pet ujutru, tri sata pre svečanog otvaranja „Lidla“ da bih kupila kilogram piletine za 119.99 dinara, kilogram banana za 59.99 ili čokoladu svetskih brendova za 49.99.
Da sam siromašna sigurno ne bih ni imala pojma o otvaranju “Lidla”, posebno o proizvodima koji će biti na akciji. U mojoj glavi bi se vrzmale misli usmerene na rešenje problema gole egzistencije, a jednim piletom ili kockom čokolade to svakako ne bih mogla da rešim.
Maskiranje problema nikada nije bilo moja opcija, ili šta će mi pile danas kad se sutra vraćam na poparu? Jedno pile iz Lidla neće mnogo promeniti stvar.
Da sam siromašna, verovatno bih za sitnu dnevnicu išla kod nekoga da koljem piliće, nikako da ih kupujem (pardon, da GA kupim, jer za više od jednog ne bih imala). Od tih dnevnica bih platila struju i vodu (ako uspem da dovoljno piladi zakoljem), jer ovde se struja najpre seče sirotinji, zapravo jedino se sirotinji i seče.
Video snimak na kom se ljudi otimaju za piliće izazvao mi je buru emocija, od tuge i čemera do čuđenja i zgražavanja. Sa akcentom na čuđenju. Stotine ljudi se gura oko tog dela gde su jeftini pilići i bukvalno ih otimaju radnicima iz ruku. Smrznuta pilad padaju iz kutija po glavama i u ruke tih ljudi.
https://www.facebook.com/AdminSerbia/videos/768328273506168/?t=0
Jedan radnik supermarketa dovikuje kolegi: “Rasteraj bre to! Rasteraj ih sve!”
Da sam siromašna, nikada se ne bih gurala i otimala (da sam naviknuta na otimanje ne bih ni bila siromašna, već bih bila funkcioner).
Posebno ne bih volela da me neko oslovljava sa “TO”. Jer to što sam siromašna, ne znači da nemam identitet i dostojanstvo, naprotiv.
Juče su na mrežama, ljudi u svojim komentarima, pomešali siromaštvo i divljaštvo.
I dok su jedni ismevali horde ljudi koje čekaju da ulete sa kolicima u Lidl, drugi su u svemu tome videli gladan narod, žalili su ga, jebući po milioniti put državi sve po spisku.
Ja sam videla naviku da se otimamo, da se guramo, da lagerujemo i što treba i što ne treba, da nosimo kućama u podrume za “ne daj Bože”, nek trune, plesnjavi, bar smo jeftino platili.
Realno, šta će nekom više od dva kilograma banana, osim ako nije došao da ih kupi džaba, pa da ih u svom marketu prodaje po tri puta većoj ceni? Baš to je uradio vlasnik jedne male radnje, kupio 500 kilograma šećera da ga prodaje kod sebe u radnji za duplo veću cenu. Bilo mu žao što nije imao više ruku, tako rekao za novine.
Možda je u redovima bilo gladnih, ali je po slobodnoj proceni bilo mnogo više alavih (i dokonih).
Gladan ne može da kupi 30 pilića, gladan sigurno ne kupuje 20 kilograma banana, gladan ne može da stoji u redu tri sata pre otvaranja jer on gleda da te sate iskoristi da zaradi nešto, koliko toliko, pokosi nekom travnjak, spusti neki sanduk u raku, potkreše nekom stablo višnje, odnese smeće na deponiju, pomogne u mobi, u krunjenju kukuruza, preore nekom baštu, podeli neke letke … ode do jadnog Biroa da pita jel ima nekih ponuda za njega, da čuje cok cok natapirane službenice koja će mu pružiti letak sa ponudom poslova i pozivom na sajam zapošljavanja.
Pre dve godine u mom mestu, pomahnitali vernici oborili su popa kraj badnje vatre, skoro ga zapalili, otimajući mu iz ruku osveštan badnjak. Dakle, nije samo stvar u jeftinim pilićima, stvar je u porivu ljudi da grabe što je džabe ili blizu džabe. (budući da se badnjak ne jede, otimanje dakle nije ekskluzivna karakteristika gladnih)
Svrstavati SVE ljude koji su juče stajali u kilometarskoj koloni pre svitanja da bi kupili jeftinije artikle u “siromašne i gladne” može, ali ako siromaštvo merimo stanjem duha i glave, a ne rupom u stomaku.
Ljudi se otimaju o badnjak, ljudi će se otimati o majice za sto dinara na otvaranju nekog lanca modnog brenda, možda im te majice neće ni biti lepe, ali ko da je bitno kakve su kad su sto dinara, ljudi će praviti kolone pred pekarom koja će u petak, 12. oktobra, deliti kifle džaba do 9 ujutru, onda ćete ih videti kako u kesama nose po 10 komada, guraće ih možda u već siti stomak, oči će izbijati krupnim zalogajima napolje, ali džaba je džaba.
Ovo se može videti svakodnevno. Svečano otvaranje Lidla je samo jače usmerilo svetlo na ovu pojavu koja egzistira decenijama unazad, nevezano za vlast, za brend koji se otvara, za artikal koji će biti snižen.
Kada sam svojevremeno radila promocije prehrambenih proizvoda, pripremljene džaba zalogaje u svoja usta uglavnom su ubacivale gospođe u teškim bundama i gospoda u prepleganim košuljama, oni kojima je glad tinjala iz oka su me zaobilazili, tačnije okretali su glavu od poslužavnika.
Da sam siromašna, napravila bih sebi sada ukusnu poparu, razmišljajući dok krunim hleb u ključalu vodu koliko je zapravo lako sebe svrstati u radnikovo “TO” (RASTERAJ BRE TO!) iako ti stomak vrlo verovatno dupke pun.
Српски језик 
Slovenčina 
