Maraton u Sarajevu – Prijateljstvo koje je oduševilo Balkan

Mi smo se nekako odvikli od lepog. Ne zato što ga nema, već zato što se čini da onog drugog ima poput lavine. Ali, ono što se desilo u Sarajevu izdvaja se iz takve, naizgled mračne svakodnevice u kojoj svetlosti ima – samo treba da poželimo da je potražimo. U drugima, ali pre svega – u sebi.

Aleksa Petrović je rođen u Jagodini, ali već sa šest meseci njegovi roditelji su saznali zastrašujuću vest – sin im ima najteži oblik cerebralne paralize. Najteži, u smislu da ništa ne može samostalno da obavi. Terapije su isprva značile, bilo je tu i lekara iz Rusije koji su dolazili da pomognu, ali posle bombardovanja 1999. više nisu stizali.

Sledeće godine je on krenuo u školu. I, kao đak prvak, upoznao je Nemanju Ivanovića. To drugarstvo je preraslo u prijateljstvo za sva vremena. Nemanji ništa nije bilo teško da ulepša Aleksi život, trudio se oko svega što bi drugu moglo da osveži dane.

A onda, kada su porasli, Nemanja, koji se bavi i karateom, postao je profesor fizičke kultutre, iz tog sveta se u ovu priču priključio i Marko Gajić. Marko je, inače, Ginisov rekorder u ponavljanju “barpi”, vežbe američkih marinaca u kojima se iz ležećeg stava radi sklek, pa skok. Preko 4000 ih je uradio za 12 sati. Ali, mnogo više sati posvetio je, sa Nemanjom – Aleksi Petroviću.

Foto: Nedeljne novine

Jednog dana je Aleksandar Andrejić, iz Kragujevca, iz Udruženja za izazove, pozvao Nemanju i pitao da li bi hteo da sa Aleksom učestvuje na Beogradskom maratonu. Izazov je prihvaćen. Jer, u ljubavi nema nemogućih stvari.

Ali, iskušenja je bilo i na ulicama prestonice. Prednji točkovi Aleksinih kolica su popustili usred trke u kojoj su ga dvojica prijatelja gurala. Ljubav je, međutim, našla svoj put. Nemanja i Marko su pridigli kolica na zadnje točkove, što je mnogo teško i održavati u mestu a kamoli tako trčati – i istrčali su ceo maraton za nešto preko dva i po sata.

Prošlog vikenda je u Bosni prvi put organizovano Državno prvenstvo BiH u maratonu, i to otvorenog tipa. Mogao je da učestvuje ko god poželi. Poželeo je i Nemanja. I, sa prijateljima je stigao u Sarajevo. Tu negde, ispred Inat kuće, zabeležena je fotografija koja je obišla Balkan vrtoglavom brzinom.

[rev_slider alias=“euro-af-salon-namestaja“][/rev_slider]

 

“Više od sporta. Ovi momci su juče istrčali maraton gurajući svog prijatelja u kolicima tokom celih 41.195 metara i posvetili ga osobama sa Daunovim sindromom”, napisala je jedna korisnica Tvitera iz Sarajeva, koja se trčanjem bavi rekreativno, a koja je poput mnogih Sarajlija bila oduševljena ekipom iz Jagodine.

I ovoga puta Aleksa Petrović je na krilima prijatelja – stigao do cilja.

Koji je bio? Kojim rezultatom?

Ne, to uopšte nije bilo bitno. Važne su bile one suze divljenja kada su i u Sarajevu, potom i celom Balkanu, videli kako izgleda kada ljubav nosi ka cilju. Uostalom, lepo reče lord Bajron u “Neverniku” iz 1813.:

“Ljubav? Ljubav će naći put, makar išla stazama kojih se i vukovi boje”.

Ostavi odgovor

Molimo vas unesite komentar
Unesite vaše ime ovde