Te noći, u Berlinu niko nije spavao.
Iako je sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić znao da kaže da su Srbi, misleći i na sebe, prespavali pad Berlinskog zida, za neke zasigurno nije bilo sna 9. novembra 1989. godine.
Zvonimir Rot radio je tada u istočnom delu podeljenog grada kao predstavnik spoljnotrgovinske firme iz nekadašnje Jugoslavije.
„Gledali smo ljude koji su se radovali, mada ne znajući baš čemu, misleći da je došlo nešto što će da im napravi raj od života.
Ipak, vrlo brzo posle toga je došla stvarnost“, priseća se u razgovoru za BBC na srpskom Zvonimir Rot.
Sliku dramatičnih promena berlinske stvarnosti preko Televizije Beograd (TVB) slao je tadašnji urednik spoljnopolitičke redakcije Mihajlo Kovač.
„Televizija Beograd je imala autentične snimke sa dve lokacije – sa kontrolnog punkta Čarli i istočne strane Brandenburške kapije.
Druge televizije imale su samo snimke sa zapadne strane Kapije, ali naši snimci, nažalost, nisu otišli u hitnu evrovizijsku razmenu jer smo mi morali fizički da se vratimo za Beograd da bismo ih emitovali“, priseća se Kovač.
Berlinski zid gotovo tri decenije delio je grad na istočni i zapadni deo sa ciljem ideološke i fizičke podele na Istok i Zapad, a sagradile su ga vlasti Istočne Nemačke.
Srušen je 9. novembra 1989. nakon što je jedan od istočnonemačkih funkcionera na konferenciji za štampu naveo da su njegovim sunarodnicima posle tri decenije moguća putovanja na Zapad gotovo bez prepreka.
Život pored Zida
Podeljeni grad za Jugoslovene nije bio među omiljenima za gastarbajterski život i rad – industrijski bogatiji zapad Zapadne Nemačke bio je neuporedivo atraktivniji za zaradu nemačkih maraka.
Zbog toga se Jugosloveni na privremenom radu u Zapadnom Berlinu broje hiljadama, dok su nosioci čuvenog crvenog pasoša Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) u Istočnom Berlinu uglavnom bili povezani sa diplomatskim aktivnostima.
„Jugoslovenski konzulat u Zapadnom Berlinu se zvao Jugoslovenska vojna misija pri britanskom glavnokomandujućem u Zapadnom Berlinu – toliko su stvari bile komplikovane.
Sve do pada Zida, jugoslovenske diplomate vozile su automobile sa britanskim vojnim registracijama“, opisuje sliku podeljenog grada novinar Dušan Reljić, tadašnji dopisnik agencije Tanjug iz Bona, prestonice Zapadne Nemačke.
Reljić kaže da je pasoš SFRJ omogućavao neometani prelaz sa Zapada na Istok, uz zadržavanje do jednog dana.
„Prelazi su bili kao u filmovima – na kontrolnom punktu Čarli, koji je danas lakrdija za turiste, tada su vam auto rastavljali na delove, tražili da li švercujete nekog.
Jednom smo tim prelazom prešli peške, a ja sam imao samo kesu sa majicom – pola sata su nas pretraživali jer nisu mogli da veruju da neko ide peške i nosi samo majicu u kesi.“
Položaj Titove Jugoslavije između Istoka i Zapada savršeno se oslikavao i u gradu koji je predstavljao sudar ta dva sveta.
„Jugoslovensko diplomatsko prisustvo u Istočnom Berlinu davalo je zemlji priličan značaj.
Ambasada u tom delu imala je neku vrstu otvorene menze koja je pekla ćevapčiće gde su i druge diplomate dolazile da razmenjuju informacije – bila je to berza informacija Istoka i Zapada“, kaže Reljić.
Zid je često prelazio i Zvonimir Rot, iako mu je život gravitirao ka istočnoj strani grada.
„Moglo se i u prodavnicama Istočne Nemačke kupiti zapadne robe, samo je bio potreban novac.
Istočni Nemci su imali male fiksne troškove – stanovi, računi i osnovne namirnice su bile jeftine, pa im je ostajalo čak i ušteđevine.“
Osim bavljenja trgovinom, Rot je igrao rukomet za klub „Dinamo Dr Kurt Fišer“ koji se takmičio u Drugoj istočnonemačkoj ligi i bio pod direktnom kontrolom ozloglašene tajne policije Štazi.
Priseća se da su policajci znali da budu veoma „praktični“ kada je u pitanju svakodnevni odnos prema putovanjima i robi sa Zapada.
Upravo oslanjanje na tajnu policiju i strog režim prema političkim neistomišljenicima izostali su u protestima za građanska prava i slobode koji su već gotovo deceniju narastali u crkvama u Lajpcigu i Drezdenu.
Konačno, 4. novembra 1989. godine na ulice se masovno izašlo i na istočnoberlinski trg Aleksanderplac.
„Delovalo mi je poetski nestvarno da režim, koji je u kontroli informacija bio ponekad i čvršći od sovjetskog, dozvoli bilo kakav vid javnog okupljanja i iskazivanja kritike na javnom mestu.
Tih dana, do pada Zida, sa snimateljem sam pratio demonstracije bez straha i prepreka – u hotelskoj sobi sam razgovarao sa mladim demonstrantima iz Istočne Nemačke, išli smo na prikrivene adrese borkinja za ljudska prava da ih intervjuišemo“, kaže novinar TVB Mihajlo Kovač.
Bilo je jasno da se „vetar promena“ u Istočnoj Evropi, koji je započeo porazom komunista u Poljskoj i rušenju mađarske ograde prema Austriji, polako širi i na Nemačku.
Istorijsko veče
Mihajlo Kovač izveštavao je sa istorijske konferencije za štampu portparola partije Istočnog Berlina, ali ni njemu do današnjeg dana nije do kraja jasno šta je Ginter Šabovski zaista mislio u svom zbunjenom odgovoru da odluka o slobodnom putovanju Istočnih Nemaca na Zapad stupa odmah na snagu.
„Posle konferencije, otišli smo na večeru sa ljudima iz ambasade SFRJ u Istočnom Berlinu, da bi jedna bakica, koja je plesala sa prijateljem, više u šali rekla da se otvara kontrolni punkt Čekpoint Čarli.
Odmah smo otišli tamo gde je masa od dve hiljade ljudi pevala, pila šampanjac – čak dva sata pre otvaranja prelaza.“
Priseća se Kovač da je nadmudrivanje hiljada ljudi i policije trajalo nekoliko sati, tokom kojih su bezbednjaci sa obe strane granice pokušavali da uspostave dotadašnji red.
Ipak, vesti su se brzo širile.
„Snimatelj i ja smo otrčali do Brandenburške kapije, gde sa prvih nekoliko mladih ljudi preskačemo nisku metalnu ogradu koja je skoro 30 godina bila smrtonosna ako se preskoči.
Gotovo pored nas stoji postrojen vod istočnonemačkih vojnika sa puškama koji još nisu dobili jasnu naredbu šta da rade ako se krše pravila koja traju decenijama.“
Prisećajući se ovih duboko urezanih slika, Kovač kaže da je, uprkos naoružanim vojnicima, masa sa obe strane zida lako savladala betonsku strukturu.
„Podigao sam snimatelja na ramena da bi se popeo na zid i zabeležio čuvene kadrove.
Snimamo čoveka sa naočarima i riđokosu ženu koji čekićem i klinom počinju da razbijaju zid – i tako je počela ta priča.“
Pošto je prve snimke velikih promena video na televiziji, gde su i u istočnom delu grada mogli da se gledaju zapadnonemački programi, Zvonimir Rot izašao je na ulicu.
„Prošetali smo do Brandenburške kapije, šunjali se okolo, pravili krugove.
Ljudi su bili tamo željni više slobode – da mogu da odu u inostranstvo, da ih ne prate i ne guše.“
Sloboda je počela sa 100 zapadnonemačkih maraka koje su ih već u toj noći čekale sa druge strane Zida, kao znak dobrodošlice u „drugi svet“.
„Za 100 maraka je moglo da se kupi nekoliko desetina malih piva – mnogi su se napili i tako potrošili taj novac.
Zapadni Berlin je bio izložba Zapadnog bloka, imao je tu čuvenu robnu kuću Ka-De-Ve o kojoj su mnogi maštali“, kaže Rot.
Da li su Srbi prespavali pad Berlinskog zida
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić napisao je povodom Dana Evrope 2013. godine autorski tekst za list „Danas“ pod naslovom „Srbi moraju u Evropu“.
Tadašnji prvi potpredsednik Vlade i ministar odbrane već na samom početku teksta kojim obrazlaže značaj evrointegracija pominje – Berlinski zid.
„Mi smo, valjda, jedini koji su prespavali pad Berlinskog zida, ili uopšte nisu razumeli političke i ekonomske procese koji su se valjali Evropom i svetom“, navodi Vučić koji je u martu 1989. godine napunio 19 godina.
Novinar Dušan Reljić smatra da je ove događaje bilo – nemoguće prespavati.
„Nikakvo prespavljivanje se tada nije dogodilo, već sasvim suprotno – ljudi su otvorenih očiju išli u rat koji su vođe bivših jugoslovenskih republika potpuno jasno želele jer su znale da nema raspada Jugoslavije bez rata.“
Tadašnji spoljnopolitički urednik TVB Mihajlo Kovač kaže da je po sredi drugačije tumačenje istorijskih događaja koji su prethodili krvavom raspadu SFRJ.
„Mi nismo prespavali pad Berlinskog zida, nego smo ga potpuno pogrešno razumeli.
Uveravali su nas da se i kod nas dešava isto, da smo u toku sa istorijom, dešavanjem naroda – a kontekst je bio potpuno drugačiji od ovog našeg, etnonacionalističkog.“
Život posle Zida
Godinu dana nakon rušenja Zida, Mihajlo Kovač vratio se u ujedinjeni Berlin, da izvesti o spajanju dve Nemačke.
„Bilo je zanimljivo snimiti podzemnu železnicu koja je 29 godina bila zazidana pa se samo čuo zvuk voza kako tutnji kroz Istočni Berlin, a sada je sve otvoreno.“
Brzinom voza, promenio se i život Nemaca.
Dopisnik Tanjuga iz Bona Dušan Reljić priseća se kolege iz istočnonemačke agencije koji je osam godina uplaćivao novac i željno iščekivao momenat za kupovinu novog automobila varburga.
„Šest meseci posle ujedinjenja, dobio je pismo da mu je auto konačno spreman – i odmah ga je prodao u Poljskoj.
Preko noći su se promenili horizonti – letovanja u Španiji, drugačija odeća i obuća.“
Upravo na ulicama, Zvonimir Rot primetio je razliku – pomalo i opasnu.
„Kompletna prodaja polovnih vozila se prebacila u Istočnu Nemačku.
Oni su kupovali ta ogromna vozila, mada nisu ni znali da ih voze posle trabanta i varburga pa su nesreće bile daleko češće.“
Za Jugoslovene, Istočna Nemačka nikada nije poprimila sjaj zapadnog dela.
„Jugosloveni su se nadmeno ponašali prema istoku Evrope – doživljavali su svoju zemlju i sistem kao nešto maltene zapadno jer su mogli da putuju, a na ljude iz Istočne Evrope su gledali kao na porobljene.
Nikoga Istočna Nemačka ni posle ujedinjenja nije zanimala, posebno jer su se ubrzo uništile i industrijska proizvodnja i trgovina koje nisu funkcionisale po tržišnom principu već po partijski određenim kvotama“, kaže Reljić.
Takav ishod donekle je obojio i emociju ujedinjenja Nemačke.
„Gubitak radnih mesta i smene zbog političke nepodobnosti brzo su utišale euforiju.
Mnogi ljudi na Istoku su se upitali da li je njihov život dotle vredeo nešto, imali su veliku sumnju u novi sistem koji je nastao“, zaključio je Reljić.
Mihajlo Kovač, svedok ove evropske revolucije bez kapi krvi, kaže da je od početka promena bilo jasno da postoje dva različita pitanja koja su interesovala Istočne Nemce.
„Njih možda i nije toliko brinula sama socijalno-politička situacija u zemlji koliko ih je brinuo represivan stav režima o putovanjima u inostranstvo.
Iz toga će nastati dva osnovna pitanja, građansko i nacionalno – da li Istočni Nemci više žele demokratsku revoluciju u sopstvenoj zemlji ili ujedinjenje sa Zapadnom Nemačkom.“
Ovaj poznavalac spoljne politike kaže da su tri su ključna faktora dovela do brzog razvoja događaja 1989. godine – mediji, crkva i ponajviše lična hrabrost.
„Strah je nestao“, zaključuje Kovač.
Српски језик 
Slovenčina 
