Đorđe Stratimirović je rođen 1822, u velikoj porodici Stratimirovića iz Kulpina. Bliski rođak, bio mu je čuveni srpski mitropolit Stefan Stratimirović. U činu poručnika dočekao je Revoluciju 1848–1849. Kada su peštanski Srbi istupili glasno sa svojim zahtevima na liberalnim osnovama, vrlo brzo na scenu su 21. marta 1848. stupili i novosadski Srbi okupljeni oko poručnika Đorđa Stratimirovića.
„Sloboda je najsvetija stvar za koju se moramo boriti“, govorio je Stratimirović. Zahteve novosadskih Srba na Ugarski sabor odnela je deputacija koju su predvodili advokat Aleksandar Kostić i Đorđe Stratimirović. Destinacija je bila Požun, mesto zasedanja Ugarskog sabora. Lično je Košut ovu deputaciju predstavio Saboru. U ime Donjeg doma Sabora odgovorio je Lajoš Košut naglašavajući da nova država ima jedan, jedinstveni politički narod i jedan diplomatički jezik. Delegacija nije mogla biti zadovoljna pošto su data obećanja, ali bez bilo kakve garancije kada će biti ispunjena. Iz istog razloga su 9. aprila Kostić i Stratimirović posetili Baćanjija i Košuta. Predsednik vlade je prezrivo i oholo nastupio, dok je Košut uveravao da će sve narodnosti biti poštovane, ali da se mora uvažiti mađarski kao državni jezik. Rasprava je dobila prilično dramatičan ton, pošto je Stratimirović insistirao na srpskim političkim pravima garantovanim privilegijama, a mađarski prvak na tome da može postojati samo jedan politički narod u Ugarskoj. Stratimirović je tvrdio da narod mora imati svoj jezik, običaje, ali i svest da bi sačuvao pomenute atribute i s obzirom da Mađari u Ugarskoj priznaju samo jedan politički narod, predočio je Košutu da ih primorava da nacionalno i političko priznanje srpskog naroda potraže na drugom mestu. Na taj način je isprovocirao odgovor mađarskog prvaka da to ne može da se razume drugačije nego kao veleizdaja i da prema tome jedino mač može rešiti spor između Srba i Mađara. Posle razgovora Stratimirović – Košut, vodeći predstavnici srpske omladine u Požunu i Pešti su rešili da se vrate kućama i upoznaju Srbe sa namerama vlade i potencijalnim problemima koji se očekuju.
Tada počinje njegov izvesni čas. Hrabro, odlučno i bez kompromisa. U srpskim narativima ovaj razgovor ostao je do današnjih dana simbol srpske snage i nadahnuća. Majska skupština 1848. i proglašenje Srpske Vojvodine, ubrzavaju tok srpske istorije u Monarhiji. Borilo se za opstanak i Srpsku Vojvodinu. Dok je patrijarh Rajačić krajem maja 1848, boravio u Beču i Inzbruku tražeći pomoć od Dvora, u Sremskim Karlovcima je Glavni odbor preuzimao i vršio ingerencije određene na Majskoj skupštini u svoje ruke. Sve više se u njegovom delovanju isticao Đorđe Stratimirović koji je izabran za predsednika, u odsustvu patrijarha Rajačića. Ideja Đorđa Stratimirovića sastojala se u tome da se graničari privuku na srpsku stranu i na taj način obezbedi dovoljno naoružanog ljudstva. Iz nemogućnosti da se jače poveže sa Rumunima, Stratimirović i Glavni odbor su pokušali da pojačaju saradnju sa Hrvatima i banom Jelačićem, dok je patrijarh Rajačić predao Hrvatskom saboru odluke Majske skupštine, koje su naizgled prihvaćene (VII zakonski članak iz 1848). Ideje nisu naišle na suštinsku podršku hrvatskih političkih elita. Stratimirović će istu ideju zagovarati i na Blagoveštenskim saboru 1861, ali bez uspeha.
Leto 1848. godine je na prostoru južne Ugarske proteklo u veoma zapaljivoj atmosferi. Kada je Glavni odbor na čelu sa Stratimirovićem potražio zaštitu od trupa generala Hrabovskog, varnica je planula, a ratni požar je zahvatio južnu Ugarsku. Već 12. juna Hrabovski je poslao vojsku na Sremske Karlovce. Od 6 sati ujutro povela se borba, a srpskim vojnicima komandovao je Đorđe Stratimirović. On je imao slabo naoružan bataljon, 150–200 graničara i srbijanske dobrovoljce na čelu sa Vulom Vujadinovićem Crnogorcem. Neuspeh Hrabovskog pred Karlovcima uticao je u velikoj meri na jačanje samopouzdanja kod prečanskih Srba. Bitka kod Karlovaca 12. juna je bila važna tačka u borbi za Srpsku Vojvodinu. Ime Đorđa Stratimirovića postajalo je polako, ali sigurno jedno od najbitnijih u vojnim i političkim događajima u leto i jesen 1848. godine. Đorđe Stratimirović je iz tog razloga 24. jula izdao proglas u kojem naglašava da se ukidaju stari upravni organi vlasti, magistrati, županije, a na njihovo mesto dolaze novi odbori i pododbori, čije se središte nalazi u Karlovcima. Garašanin je lično tvrdio Stratimiroviću da on i Srbi u Srbiji neće štedeti žrtve kada budu pružali pomoć Vojvodini, na taj način potvrđujući jedinstvo u leto 1848.
Mađarska vlada je naredila sa druge strane odsudni napad na Sentomaš avgusta 1848, gde se nalazio Stratimirović. Junaštvom ovo mesto već je prozvano Srbobran. Odlučujući dan za prečanske Srbe bio je 18. avgust 1848. Behtold je sa 25.000 vojnika i 40 topova napao Srbobran, a sa 10.000 vojnika su na udaru bili Turija i Feldvar. Srpsku vojsku na Srbobranu vodio je lično Đorđe Stratimirović. Napad je odbijen. U srpskom pokretu unutrašnje stanje nije bilo u potpunosti sređeno. Isticanje Glavnog odbora i Stratimirovića, koji je nekoliko puta u vojnim operacijama bio među najistaknutijim pojedincima, jačali su samog Stratimirovića što svakako nije bilo po volji patrijarha Rajačića. Mnogi stariji oficiri nisu hteli da podrže Stratimirovića, koji je u narodu i među vojnicima imao epitet VOŽD. Austrijski konzul u Beogradu Ferdinand Majerhofer je bio čovek sa ulogom stvaranja sukoba dve najznačajnije ličnosti srpskog pokreta – mladog, ambicioznog kapetana/vožda Đorđa Stratimirovića i starog, nesavitljivog i sujetnog patrijarha Josifa Rajačića. Stratimirović je početkom jeseni 1848. bio na vrhuncu uticaja i popularnosti među vojvođanskim Srbima. Izuzetno hrabar i veoma popularan među vojnicima i sam se nadao vojvodskoj tituli. Razdori i sukobi Rajačića i Stratimirovića, pomognuti Majerhoferom, dovode Srpsku Vojvodinu na ivicu opstanka. Povratak Stratimirovića u vojne redove proleća 1849, ponovo unosi duh pobede. Šajkaši i Stratimirović su tukli Percela i na Rimskim Šančevima. Na Đurđevdan, 6. maja, Stratimirović je odbio husare kod Kaća i Budisave, a bila je to ujedno i njegova poslednja bitka u Šajkaškoj, pošto 14. maja, po vojnoj zapovesti, prelazi u štab Jelačićeve armije. Slavom ovenčani vožd Srpske Vojvodine, oficir habzburške vojske imao je i drugih važnih zadataka, nikada ne zaboravljajući svoju slavu.
Posle Revolucije, bio je na važnim misijama u Crnoj Gori, Turskoj, Epiru i Italiji. Dvor je imao poverenja u njegove visprene procene. Unapređen je u pukovnika 1854. Prvi je napisao knjigu Reforme u Turskoj, godine 1855, kojom je dalekovido i jasno predvideo novo otvaranje Istočnog pitanja i dao konkretna rešenja. Na Blagoveštenskom saboru, pokušavao je da traži saradnju sa Hrvatima i Dvorom. Od 1861. do 1868. bio je politički aktivan i upravo taj period biće ključan za narušavanje njegovog ugleda kod Srba. Kasnije se pokazalo nezasluženo. Pokušavao je da nađe srednje rešenje. Na neki način Đorđe Stratimirović je bio preteča notabilitetske provladine politike. Svetozar Miletić je žestoko napadao bivšeg vožda. Njihov sukob započet 1865, prilično je narušio ugled Stratimirovića, jer je Miletićeva popularnost bila velika. Vreme je pokazalo da je Stratimirović mnogo šta dobro predvideo i tražio razne opcije za kompromis koji bi Srbima doneo lepe koristi. Približio se i knezu Mihailu. Nije ga kritikovao, a kasnije su se i okumili. U Monarhiji je bio pristalica konzervativne crkvene politike, što je od 1867, glasno zagovarao. Preko lista Srbski narod, žestoko je kritikovao Miletića i Zastavu. Poraz je bio neminovan. Od kritičkih i razarajućih tekstova Zastave nije se oporavio u političkom pogledu. Pokušaj da napravi novu političku platformu 1872, srpska politika, nije zaživela. U tom političkom programu mnoga načela biće realistična i prihvatljiva posebno posle 1878. jer politika Miletića, svedena na potpuno opoziciju, nije imala više široku podršku. Njegov kratki boravak u Srbiji 1875, završen je neuspehom. Ipak njegovo ime često je pominjano sa setom i pijetetom. Srpska Vojvodina i Revolucija 1848–1849, nisu bledeli u emocijama i impresijama Srba. Iako je povremeno slao izveštaje Dvoru o stanju kod Srba, povlačio se iz politike. Dobro je poznavao sistem Monarhije, ali i srpske navike i poneku političku zabludu. Godina 1880-ih dok je živeo u Beču iznosio je uskom krugu prijatelja u Ministarstvu spoljnih poslova svoja gledišta o srpskom pitanju i balkanskoj politici Monarhije.
Na vest o njegovoj smrti srpska štampa je odala poštu zaslužnom srpskom voždu i generalu austrijske vojske. Mnogi koji su se ogrešili o njega, sećali su se impresija o Srbobranu i Titelu, o neumornoj energiji. Mnogi su se prisetili i njegove balansirane politike koja je toliko bila potrebna pred Veliki rat.
Danas sa puno pijeteta se pominje Đorđe Stratimirović. Dva veka od njegovog rođenja planirane su konferencije, memorijalna obeležavanja njegovog velikog dela, a orden Đorđa Stratimirovića (Udruženje za Šajkašku) dobili su Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, Patrijarh srpski Porfirije, kao i veliki broj istaknutih pojedinaca.
