Na ulazu u Gimnaziju u Bačkom Petrovcu dočekuje nas direktorka Jarmila Vrbovska, dugogodišnja nastavnica u ovoj školi koja je osnovana 1919. U svojoj jednovekovnoj istoriji ova gimnazija se susretala sa mnogim problemima i bila fenomen kao obrazovna ustanova nastala u seoskoj sredini u redovima malobrojne nacionalne zajednice i iz vlastitih snaga i sredstava i praktično je uz gimnaziju u Kovačici ostala jedina van Slovačke sa nastavom na slovačkom jeziku.
U godinama okupacije (1941—1944) gimnazija je bila zatvorena i niži su razredi bili preimanovani na „ugarsko- kraljevske“ ali u tim godinama je gimnazija bila centar otpora protiv fašizma. Protiv okupatora se borilo čak 115 učenika gimnazije od kojih je 20 poginulo a pedesetak ih je bilo ranjeno.
POGLEDAJ I PRETHODNI ČLANAK
U posleratnom periodu (1945 – 1959) dolazi do trostrukog povećanja broja đaka kada je bio osnovan srednjoškolski internat, a tokom školske godine 1969/1970. otvoreno je i prvo odeljenje na srpskom jeziku.
Dok razgledamo maturske tabloe u hodnicima bez namere da laskam domaćinima konstatujem kako Gimnazija u Bačkom Petrovcu po čistoći i uređenju može da bude uzor gimnazijama u mnogo većim i bogatijim gradovima. U zgradi se nalazi muzeološka postavka posvećena istorijatu ove škole u sklopu koje mi je posebnu pažnju privukao grafit na jednom petrovačkom zidu iz vremena okupacije 1941-1944. kada su Hortijeve vlasti ukinule nastavu na slovačkom: „Slovaci, nedajmo našu gimnaziju!”
U gimnaziji se nalazi i umetnička galerija, orintološka zbirka (bogatija nego u mnogim prirodnjačkim muzejima) kao i spomen-soba posvećena NOB-u. Sve to savršeno organizovano, uređeno i čisto, bolje nego u mnogim muzejima po Srbiji.
Umetnička galerija u sklopu gimnazije čuva brojne slike i skulpture a među njima i nekoliko veoma vrednih dela Mire Brtke, međunarodno poznate umetnice, Slovakinje iz Novih Banovaca…
U posebnom objektu pored zgrade Gimnazije u Bačkom Petrovcu nalazi se se Spomen-soba posvećena NOB-u. Posebno je potresna scena vešanja petrovačkih rodoljuba u centru mesta 28. oktobra 1941.
„Kaži Ani Benkovoj da sam je voleo i u duši sam mislio, ako se nekad budem ženio da bih tražio nju jer smo bili jednako obrazovani, pođednako siromašni, To je bila žena koja mi ne bi prebacivala što radim za narod, a nikad joj to nisam pomenuo!”, poruka je jednog od rodoljuba pre nego što je obešen.
Tu su i note pesem „Horela lipka, horela” („Gorela lipa, gorela”) koju su ovdašnji partizani usvojili kao svoju koračnicu. „Mi smo ovde veliki levičari!”, zaključila je Anka Seč-Pinćir, direktorka Muzeja vojvođanskih Slovaka pa je otpevala jedan takt koračnice…
Odlazimo do susednog Kulpina gde mi je u reportaži „Biciklom kroz Vojvodinu” pre dve godine izmakla poseta Dvorcu Dunđerski i Poljoprivrednom muzeju koji su zbog pandemije bili zatvoreni.
U nekadašnjim ekonomskim zgradama Dvorca Dunđerskih u Kulpinu nalazi se Poljoprivredni muzej koji deluje u sklopu Muzeja Vojvodine.
Između velikog broja mašina i alata koji su nekada korišteni za poljoprivredu nalazi se i prvi jugoslovenski traktor iz 1949. „Traktor Zadrugar T-08 (benzinac)”.
Među eksponatima naišao sam i „vejalicu” kakvu smo još osamdesetih koristili u Baču. Ova koja je izložena nekada je pripadala Fridrihu Glasu iz sela Bulkes, današnjeg Maglića. Bulkes je do 1944. bio čisto nemačko selo, 1945. Tito je u njega naselio 4.000 grčkih partizana koji su bili tamo do 1948. kada je većina njih stala na stranu Staljina pa su proterani u jedno selo u Mađarskoj.
U muzeju koji je osnovan 1993. izložene su alatke, oruđe i mašine različitih tehničkih rešenja, konstrukcija i proizvođača. Najviše predmeta potiče iz perioda između dva svetska rata, ali ima i onih sa kraja 19. i početka 20. veka i iz perioda nakon Drugog svetskog rata.
U muzeju se nalazi i postavka posvećena kukuruzu. Biljka koja je nakon Kolumbovog otkrića Novog sveta stigla u Evropu vekovima je jedna od najznačajnijih ratarskih kultura. Izložba pored istorijata ove biljke i njegovog gajenja na ovim prostorima donosi i zanimljive postavke posvećene kukuruzu u umetnosti.
Još dve biljke obeležile su vojvođansku poljoprivredu u 19. i 20. veku dok ih danas ima tek u tragovima: duvan i sirak. Poljoprivredni muzej u sklopu izložbe o duvanu ima i kolekciju lula. Kada je o sirku reč, ovaj prirodni materijal uspeo je da pobedi sintetiku koja se pojavila u drugoj polovini 20. veka pa je proizvodnja najrazličitijih metli od sirka i dalje prisutna posebno u slovačkim mestima u Vojvodini. Poljoprivredni muzej nevestama daje sertifikate da nisu veštice ako zajedno sa metlom ne teže više od 53.95 kg.
Posebno mesto u muzeju obuhvata istorijat prerade kudelje, tačnije industrijske konoplje. Proizvodnja ove biljke u Srbiji danas je na simboličnih 300 hektara dok je nakon Drugog svetskog rata tadašnja Jugoslavija bila u proizvodnji konoplje među vodećima u svetu, a 1965. čak na zavidnoj trećoj poziciji na planeti, odmah iza Rusije i Kine pa je devizni priliv od njenog izvoza bio ogroman. Vozeći bicikl po Vojvodini shvatio sam da je naša ravnica zapravo groblje napuštenih i uništenih kudeljara (njih čak 76) od kojih su uglavnom ostali samo fabrički dimnjaci koji štrče iz njiva kao spomenici industrijalizacije 19. i 20. veka.
„Zabranjeni” hmelj sa imanja grofa Hoteka
Izložba u Poljoprivrednom muzeju u Kulpinu uvodi nas i u priču o hmelju. U Bačkoj je prve hmeljarnike postavio grof Andraš Hadik 1770. na svom imanju kod Futoga. U 19. veku hmelj je gajen na imanjima grofa Hoteka u Futogu, Stratimirovića u Kulpinu i Dunđerskih u Čibu (Čelarevu). Pritom se dobro vodilo računa da sadnice ne dospeju u ruke seljaka.
Slovački učitelj Albert Marćiš iz Padine uspeo je 1885. da dobije sadnice od češkog hmeljara na Hotekovom imanju. Marćiš je sam gajio hmelj i svima ga preporučivao, što je uticalo da okolina Bačkog Petrovca za kratko vreme postane centar ugarskog i kasnije jugoslovenskog hmeljarstva. Takođe je u časopisu „Dolnozemský Slovák” objavljivao članke o gajenju ove biljke.
U periodu od 1906. do 1914. hmelj se gajio po celoj Bačkoj, uglavnom kod slovačkog stanovništva. U Somboru je 1905. osnovano Udruženje bačkih hmeljara, koje je izdavalo i svoj časopis „Bački hmeljni baštovan” na čak četiri jezika: srpskom, mađarskom, nemačkom i slovačkom. 1907. u Petrovcu je sagrađen veliki magacin koji je mogao da primi 800 bala hmelja. Podizani su i brojni manji magacini.
Fotografije prikazuju berače hmelja na štulama tu je i „pečat” za označavanje velikih bala „Bačkog hmelja” kao i fascinantna mapa Kraljevine SHS iz 1927. na kojoj se vidi da je najveća proizvodnja hmelja bila u Bačkoj.
Proizvodnja industrijske konoplje je kod nas nekoliko decenija bila zabranjena, a i sada se može uzgajati samo uz posebno odobrenje i nadzor, zbog „zloglasne” joj opojne rođake indijske konoplje – marihuane…
Stručnjaci tvrde da je konoplja najstarija biljka koju je čovek gajio, te da je njeno kultivisanje otpočelo još 10.000 godina pre nove ere.
Na Balkan konoplja je stigla u 5. veku, najverovatnije sa Bliskog Istoka ili Rusije, u doba Nemanjića u Srbiji se uzgajala uz reke, a dok nije proterana sa naših polja dobro je bila ukorenjena u Vojvodini.
Prva fabrika za preradu podignuta u Futogu 1865. godine, a da je u to vreme u Odžacima bila organizovana berza na kojoj se nedeljno prodavalo 150 do 250 tona konoplje. Glavni kupci su bili Englezi, najviše za potrebe ratne flote za brodsku užad, a prerađevine od konoplje izvozile su se za Grčku, Siriju, Afriku, Nemačku, Dansku, Švedsku i Holandiju.
Neposredno pred Drugi svetski rat u Dunavskoj banovini bilo je preko 200 kudeljara i kudeljarskih preduzeća. Nakon Drugog svetskog rata rekordna proizvodnja zabeležena je 1949. kada je pod konopljom u Jugoslaviji zasejano 108.210 hektara, a izvezeno 21.855 tona…
U Dvorcu Dunđerski u Kulpinu bio sam prvi put 2007. kada je bio u mnogo boljem stanju. U međuvremenu je tu snimljeno na desetine serija i filmova, filmadžije su dograđivale kamine, farbale samo one delove ograde koji su im trebali za kadar i ostavljali iza sebe sve zapušteniju palatu nekadašnje veleposedničke porodice.
Sve je počelo u 18. veku sa Stratimirovićima koji su Veliki i Mali dvorac u Kulpinu sagradili na obodu prostrane poljane – zvane Dolina. Dvorac i veći deo imanja je u drugoj polovini 19. veka od Stratimirovića otkupio Matej Semzo od Kamjanike. Ova mađarska porodica kratko je gazdovala u Kulpinu. Posed su 1889. prodali Lazaru Dunđerskom. Porodica Dunđerski upravljala je imanjem do kraja Drugog svetskog rata. Veliki dvorac su, prema projektu novosadskog arhitekte Momčila Tapavice, rekonstruisali i dogradili 1912.
Imanje im je, na osnovu Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji, oduzeto 1945. Na imanju Dunđerskih u Kulpinu je nakon nacionalizacije osnovana poljoprivredna zadruga, koja je sve do 1991, odnosno do ustupanja kompleksa Muzeju Vojvodine koristila dvorac i pomoćne objekte.
Dvorac je kao što sam rekao trenutno zatvoren za posetioce i u lošem je stanju, dok je nameštaj poslat na restauraciju. Prema informacijama koje smo dobili uskoro se očekuje sanacija krova koja bi bar delimično rešila probleme. Takođe, vodi se postupak po zahtevu za restituciju od strane Nikole Tanurdžića i njegove rođake koji su direktni naslednici Dunđerskih…
Kada već ne možete da uživate u najstarijem novosadskom resotranu „Lipa” koji je već godinama zatvoren, a u nekadašnjem slovačkom restoranu „Marina” na Matičarskom trgu sada se služe bavarske kobasice, za svaku preporuku je restoran „Lipa” u Kulpinu koji služi slovačka i vojvođanska jela, ja sam odabrao ljute slovačke kobasice.
Krstareći Vojvodinom proteklih par godina shvatili smo da je jedan od problema lokalne turističke ponude upravo nedostatak restorana sa autentičnom lokalnom hranom. U Ruskom Krsturu morali smo da jedemo po kućama da bi probali „kapušćenke” ili neki sličan rusinski specijalitet; u Kikindi niko ne služi kolače od bundeve izvan Dana ludaje, iako je upravo bundeva zaštitni znak grada, nakon zatvaranja „Piroš Čizme” u celom Novom Sadu ima samo dva mađarska restorana – „Domino” i „Forum”… Gastronomska kultura deo je kulturne baštine neke destinacije i u slučaju Vojvodine tu ima jako puno toga da se popravi i uradi.
Српски језик 
Slovenčina 