Iz Bratislave se u Srbiju vratio zbog ljubavi, istražuje narodnu tradiciju, rukovodi malim kulturnim centrom u Kisaču i pravi fotografije koje su prethodne dve godine skrenule veliku pažnju domaće javnosti. Za politika.rs, dao je intervju u kojem je pričao o poslu i porodicu.
Kada odgovara na pitanje šta je po profesiji, Pavel Surovi kaže da je master ekonomista i informatičar. Za ovu profesiju školovao se na studijama u Bratislavi, u Slovačkoj, pre toga završivši osnovnu školu i gimnaziju u Kisaču i Bačkom Petrovcu.
Trenutno je na funkciji direktora Ustanove za kulturu i obrazovanje Kulturnog centra u rodnom Kisaču i poslanik u drugom mandatu u pokrajinskom parlamentu. Za lepotu i bogatstvo starina, tradicije, pre svega narodne nošnje zainteresovao se tokom organizacije jednog festivala i rada na monografiji posvećenih nošnji Slovaka iz Vojvodine, pre pet godina, po stupanju na čelnu poziciju malog kulturnog centra.
Pre toga, još u vreme dok je bio student, i kasnije kroz profesionalni rad u grafičkom dizajnu, za koji je nagrađivan međunarodnim priznanjima, na neki način, odškrinuo je vrata svog umetničkog izraza i delovanja na polju vizuelne umetnosti.
– I za grafički dizajn i za fotografiju sam samouk – kaže Pavel Surovi, priznajući da se u mlađim danima nije posebno zanimao za folklor.
„Kruna” i „Tron”
Pavel je autor serija fotografija nazvanih „Kruna” (Corona) i „Tron” (Slava) koje su prethodne dve godine skrenule veliku pažnju domaće javnosti.
Na slikama „Kruna”, modeli su u narodnim nošnjama Slovaka. Za potrebe programa „Novi Sad – Evropska prestonica kulture”, posle izuzetnih komentara s prve izložbe, dobio je poziv da napravi seriju fotografija koju je nazvao „Tron”. Na njima su modeli u nošnjama naroda koji žive u Srbiji, Vojvodini, Kosovu, Bosni i Hercegovini, ali prikazani metaforično. Kroz umetnikovo viđenje i simbolično po ugledu na istorijske ličnosti, fenomene, religijske i sakralne simbole: Isusa, arhangele, Mariju Magdalenu, kraljicu Mariju, kraljicu Francuske…
Pred fotografijama iz oba serijala posmatrač ostaje oduševljen. Kako zbog bogatstva kolorita nošnje stare više od jednog veka, lepote i pogleda modela, neobičnog svetla, poput onog na slikama najvećih slikara sveta, simbolike… Izlagane su do sada u Beogradu, Somboru, Novom Sadu, Kisaču, galerijama u Slovačkoj.
U pripremi je izložba koja će biti otvorena, najverovatnije, u junu u Srpskom kulturnom centru u Parizu. Koliko se sagovornik Politike, uz sve obaveze koje ima, posvetio ovim fotografijama možda najbolje ilustruje podatak da je na serijalu „Tron” radio duže od devet meseci.
– Sam sam tražio nošnje koje će me inspirisati. Na terenu, po raznim fundusima, kontaktirao sam sa svim tim ljudima. Kada je došlo vreme slikanja, svetla sam postavljao, fotografisao. Na kraju sam više od mesec i po dana obrađivao fotografije. Kada je bilo gotovo, bio sam toliko iscrpljen, kako u šali kažem, kao da sam izašao iz rata – iskren je Pavel.
Rad na prvoj seriji slika „Korona” zato je možda bio lakši, jer je slovačku nošnju uzimao iz sopstvenog fundusa. Tako je u stvari sve i počelo. Po dolasku na čelo kulturnog centra u Kisaču organizovao je prvi festival slovačke nošnje. U napetom dogovaranju s lokalnim udruženjima i organizacijama da obezbedi eksponate, rešio je da sakupi stare nošnje.
Dve godine obilazio je sela po Vojvodini gde žive Slovaci. Pregovarao je i otkupljivao poslednje primerke nošnje stare više do 100 godina.
Seća se da je ideju da foto-aparatom ovekoveči sakupljeno blago počeo da sprovodi u delo prvim, probnim fotografijama koje je nazvao „Slovačke princeze, kraljice i grofice”, neposredno nakon završetka rada na projektu „Slovačka lepota” gde je bio koautor. Tu je radio na dokumentarističkim fotografijama iz 18 sela u Vojvodini gde žive Slovaci. Rezultat je monografija na 320 strana.
Za potrebe fotografisanja serijala „Tron”, međutim, dodaje, nije hteo ništa prethodno da izučava, istražuje, čita o balkanskim nošnjama. Išao je srcem, emocijama, vizijom i impresijom. Istovremeno sakupljajući knjige o nošnjama pa sada u kućnoj biblioteci ima više od tridesetak naslova o etno-odeći Srba, Mađara, Hrvata, Crnogoraca, Bunjevaca. Tek planira da ih pročita. Interesantno je da u užoj familiji nema umetnika.
– Mama je vaspitačica, otac poljoprivrednik. Odmalena sam crtao, ali ne kao druga deca. Više grafički, apstraktno, u nekom svom viđenju. Jako rano roditelji su mi kupili kompjuter. Otac kaže da je koštao 7.000 maraka i da je za te pare mogao da kupi automobil. Sve mi je bilo interesantno i zabavno pa sam brzo naučio i počeo da pravim sajtove – navodi Pavel.
Kasnije, na fakultetu u Slovačkoj otvorio je grafički studio i bavio se grafičkim dizajnom. Dodaje da je u slovačkim korenima istražio porodičnu genealogiju 13 kolena unazad, našao gene porodice Suđi, za koju se pouzdano zna da je iznedrila umetnike. „Ne znam da li se odatle nešto prenelo na mene“ kaže uz osmeh Pavel.
Neobično prezime Surovi, ističe, ima značenje: surov, strog, okrutan. Tragajući za poreklom došao je do podataka da ih je najviše u Rusiji i Indiji. Jedina su familija koja nije živela u Slovačkoj, već na mađarskoj teritoriji gde su došli s područja današnje Moskve, na granicu sa Slovačkom. Pre gotovo tri veka jedan deo njih stigao je u ravnicu današnje Srbije. Odluku da se, posle 16 godina učenja, rada i života provedenog u Bratislavi, pre desetak godina vrati u Srbiju doneo je iz krajnje ličnog razloga.
– Zbog ljubavi! Zbog tadašnje devojke, danas supruge vratio sam se u Srbiju – otkriva Pavel Surovi, koji je dve godine odavde radio za slovačku firmu.
Izazovi roditeljstva
Imaju sina Miljana od devet godina koji je doskora govorio da želi da bude naučnik i kuvar, a sada je tu odluku promenio pa kad poraste kaže da će biti političar. Šta će na kraju izabrati, tata Pavel naglašava, naslednik će odlučiti samostalno.
– Niko nam ne veruje kada kažemo da Miljan sam pravi pljeskavice. Neki dan je mom ocu, njegovom dedi, bio rođendan i napravio mu je tortu – priča Pavel.
I on sam, priseća se, imao je bezrezervnu podršku roditelja tokom školovanja, odabira budućeg poziva. Tako će i on biti jaka podrška svome sinu. Dodaje da je roditeljstvo danas, ipak, težak zadatak, pogotovo pred izazovima koji dolaze iz virtuelne stvarnosti.
Odmor od obaveza iz realnog života, kaže, pronalazi u građenju svog sveta kroz fotografiju.
– U njemu spajam tradiciju i lične impresije i zato mi nije teško da tako predano radim na svakoj fotografiji – poručuje Pavel.
U potrazi za starinama
Tokom dve godine, koliko je obilazio sela u potrazi za nošnjama i starinama, bio je svedok situacija koje bi, kaže, mogao da spakuje u knjigu. Bilo je tu svega: anegdota, trgovanja, sećanja…
– Sećam se jedne bunde i bake koja je želela da je proda, ali je govorila da neće dozvoliti njena kćerka. Onda je kćerka, do koje sam došao, rekla da mogu da otkupim bundu. Kada sam došao kod bake i rekao da kćerka kaže da može da je proda, baka je rekla „Ne mogu zbog Boga”. Pitao sam zašto, a ona je odgovorila: „Bog sve vidi, a bunda nije moja”. Baka je tu bundu nekome uzela. U daljem razgovoru pomenula je neka imena – priseća se.
Ta imena su mu se učinila poznatim. Potražio ih je u telefonskom imeniku i došao do žene koja je bila prava vlasnica. Bunda joj je vraćena i on je tada otkupio.
Ljubav i strast
Kroz grafički dizajn je učio, istraživao simbole. Radeći na fotografijama udubio se u simboliku na nošnjama. Sa strašću se posvetio kolekcionarstvu pa sad ima impozantnu zbirku odeće, ormara i kreveta oslikanih i ručno rezbarenih. Najavljuje da će postati deo etno-zbirke koja je u planu da nastane u Kisaču.
Grad Novi Sad obezbedio je da najstarija kuća u mestu, udaljenom osam kilometara od grada, sazidana 1906, bude rekonstruisana i da postane turističko-kulturni centar. U planu je da jedna postavka bude u samoj kući, a kasnije bi trebalo da bude izgrađen još jedan objekat u dvorištu s velikim izložbenim prostorom gde će se naći eksponati etno-zbirke koju je sakupio Pavel.
„Etno-renesansa”
Za sada fotografije iz novog serijala koje su, dodaje, još uvek „demo” objavljuje samo na svom instagram profilu.
– Nazvao sam ih „Etno-renesansa”. Na njima prikazujem spoj starih elemenata i modernih haljina inspirisanih tradicijom i sašivenih od starih materijala. Akcenat je na krunama koje pravim od starih jastuka, čipke, etno-pojaseva, pafti, ogrlica – istao je Pavel koji očekuje da će izložba biti sledeće godine.
Српски језик 
Slovenčina 
