Kažu da trčanje menja čoveka iznutra. Od početničkog, rekreativnog trčanja, do ozbiljnih ultramaratona, Boris Činčurak, uspešno pomera granice, kako na trkačkim stazama, tako i one unutar samog sebe.
Boris je odrastao na relaciji Bački Petrovac — Pivnice, a tokom svoje trkačke karijere, prešao je stotine i stotine kilometara po asfaltu, preko šuma, uzbrdo, nizbrdo, po suncu, na kiši, ali kako i sam kaže, najveće razdaljine je prešao upravo sam sa sobom. U svet trčanja je ušao 2019. godine sasvim spontano i tada je otkrio čari ovog sporta.
„Od malih nogu sam se bavio sportom, uglavnom timskim. A trčanje mi se svidelo, jer ti za to ne treba niko. Samo izađeš i trčiš. A i što se tiče opreme, u početku nije skup sport“, priseća se Boris.
Međutim, njegova priča postaje ozbiljnija, kada odlučuje da se prijavi za Petrovački maraton i testira svoje granice izdržljivosti. Njegov prelazak sa rekreativnog trčanja na ultramaratone se desio i brže nego što je očekivao.
„To je za mene verovatno bio i presudni momenat. Bez mnogo razmišljanja sam se prijavio za Petrovački maraton. U tom trenutku, to je bilo dugih 8 kilometara za mene. Tada se ispostavilo, da sam tamo pronašao svoj put. Mnogo mi se svideo taj osećaj i posle te trke sam rešio da ozbiljnije zakoračim u svet trčanja“, nastavlja Boris i dodaje da je upravo tada uvideo za šta je sve sposoban.
Od tada pa sve do danas, iza njega su brojni pretrčani kilometri i doživljaji o kojima većina rekreativaca može samo da sanja. Jedan od njih je bio i Fruškogorski maraton 2021. godine. Bez ijednog prethodnog treninga, dužeg od 25 kilometara, Boris se upustio u avanturu dugu čak 59 kilometara. Maraton je uspešno priveo kraju i što je najvažnije, otkrio je, da je trčanje nešto što će ubrzo postati njegov životni poziv.
Šta je ultra, a šta obična trka?
Danas su ultramaratoni njegova „oaza mira“. Iako, na prvi pogled deluje da je razlika između „običnog“ trčanja i ultra distanci samo u dužini, Boris objašnjava da se iza toga krije čitava filozofija.
„Kada trčim desetku, polumaraton ili maraton, opterećen sam kojim tempom idem i trudim se da držim konstantno isti ritam od početka do kraja na visokom pulsu. A kad trčim ultru, nisam toliko opterećen tempom i samom brzinom, jer tu ima dosta uzbrdica, nizbrdica i mnogo lošijeg terena, pa se uglavnom fokusiram da se ne sapletem i ne padnem. Takođe, dosta taktiziram pre trke, gledam gde mogu brže a gde ću da se štedim. Mislim da postoji još jedna bitna razlika, a to je gorivo, odnosno ishrana u toku same trke“, objašnjava Boris.
U zdravom telu, zdrav duh
Ultra trčanje ne funkcioniše bez pravilne ishrane i pripreme. Kako dalje pojašnjava Boris, što je duža trka, to mu je više važno kako, kada i čime hrani svoje telo i energiju.
„Ranije nisam toliko obraćao pažnju na to, pa sam se mučio pred kraj trka. Sada većinu hrane i elektrolita nosim sa sobom. Na kontrolnim tačkama, koje se obično nalaze na svakih 5-6 kilometara, pripremljeno je voće, orašasti plodovi, grickalice, voda i izotonici“, kaže Boris i otkriva da na treninzima često voli da eksperimentiše sa hranom. Kako kaže, nije ljubitelj energetskih gelova, ali uvek sa sobom nosi jedan, za svaki slučaj. Najviše mu prija voće, orašasti plodovi i koka kola, „To me uvek digne iz mrtvih“, kaže Boris.
Kada govorimo o mentalnoj snazi, to dolazi tek sa vremenom. Kako dalje navodi Boris, to su trenuci, kada si sam sa sobom i kada se u glavi „vodi borba“.
„Često kritikujem sebe u trci, pitam se šta mi je sve ovo trebalo, zašto se mučim. Međutim, naučio sam da će sve to proći. Valjda sam istrenirao mozak da ne odustaje“, kaže Boris.
Na pitanje, koja mu je trka bila najteža, nije mogao lako da se odluči. Bilo ih je mnogo, međutim, jedna mu je i dalje ostala urezana u sećanju.
„Moram da izdvojim ultru na Tari, 2022. godine. U sklopu nacionalne serije u planinskom trčanju, i to uvek svima spominjem, bila je to jedna od najtežih trka, koje sam uspeo da završim. Bila je dužine 66 kilometara, a najteži deo nam je bio od 59. kilometra. Ta četiri kilometra konstantnog uspona me i dan danas progone. Trčao sam i duže, čak i teže trke od ove, ali mi je ova ostala nekako urezana u pamćenje“, navodi Boris.
Osim nezaboravne ultra trke na Tari, Boris može da se pohvali učešćem na mnogobrojnim maratonima širom zemlje. Njegov prvi maraton u Pančevu, dvostruko postolje na Fruškogorskom ultramaratonu (108 kilometara sa 4200 metara uspona, preko 13 sati trčanja), ali i skoro ostvarenje ličnog rekorda na maratonu u Briselu od 2 sata i 46 minuta, kao deo tima Srbije na Evropskom prvenstvu.
A budući ciljevi? Ima ih mnogo. Sledeće godine, Boris planira trku u Hrvatskoj , „100 milja Istre“, doduše na „kraćoj“ stazi od 110 kilometara. U planu mu je i maraton u Valensiji, a glavni san – „Ultra Trail Mont Blanc“, 100 milja po Alpima. Takođe, ostalo je još nekoliko planina u Srbiji na kojima nije trčao. I to je misija koju želi da završi.
A možda, u nekom trenutku, bude i deo onih koji trče izvan sportskih ciljeva, kao što je bila trka ultramaratonaca koji su iz Srbije trčali do Brisela.
„Divim im se. Trebala je ozbiljna spremnost, odlučnost i ludost da svako od njih pretrči po stotinak kilometara dnevno. Pitanje je, da li bih se ja u tim njihovim godinama odlučio za takav poduhvat, stvarno nemam šta drugo reći osim: ‘Naklon do poda!’. Moram da priznam, da sam dosta razmišljao o tome, čak su me mnogi pitali zašto nisam trčao sa njima neki deo. Da su bile neke druge okolnosti, verovatno bih se priključio i ja“, zaključuje Boris.
