Ognjen T. (18) iz Novog Sada bori se za život nakon što je u noći između petka i subote u jednom novosadskom haustoru sebe ranio u glavu.
Kako prenose mediji, Ognjen je sa još petoricom drugara sedeo u parku u Ulici Kaće Dejanovića, između zgrada, gde se svako veče okuplja omladina. U jednom trenutku mladić je ustao, odvojio se od ostalih i tada se začuo pucanj. Metak ga je pogodio u obraz, između jagodične kosti i uva.
Pretpostavlja se da je Ognjen najverovatnije hteo da se pohvali pred drugovima, pišu mediji, ali je u tom “hvalisanju” sebe ranio. Hitno je prevežen u Dečiju bolnicu i trenutno je njegovo stanje vrlo ugroženo.
Prema saznanjima jednog dnevnog lista dečak (ili mladić, kako god) se druži sa grupom momčića sa Novog naselja koji važe za “opasne” tinejdžere koji imaju želju da “vladaju ovim gradskim kvartom”.
Oni navodno vole da ih se i mlađi i stariji plaše, da uteruju strah u kosti svima oko sebe i zbog toga se i veruje da je Ognjen kod sebe imao pištolj. Dalja istraga treba da utvrdi odakle mu uopšte oružje.
Pojedini mediji su objavili neke od statusa koje je Ognjen ostavljao na društvenim mrežama:
“Sve može lova da kupi, ali ne dobrog ortaka, zato utokom na lovu, a na metak za ortaka!”
Ili
“Pazi šta laješ jer milosti više nema!”
Ili
“Sakrili ste značke, ali vas odaje smrad” uz “Svi kerovi su pičke”
I konačno
“Jebi glupe Šiptare”.
Vrlo zabrinjavajuće, posebno ako se uzme u obzir da u tim godinama verovatno pojma nema šta piše, već je to negde čuo (čuj, negde!) i vrlo pogrešno skapirao da će time postati veća, opasnija faca. Da je pogrešno, potvrdio je nažalost tragični događaj zbog kog Ognjen sada vodi svoju najvažniju bitku.
Klinci, ovde napuštam Ognjena i krećem da generalizujem, imaju neverovatnu potrebu da se u tim godinama pokažu kao mnogo jake i bitne face (hormoni, jebi ga, sve nas je pičilo).
Međutim, kada živiš u društvu gde se kao normalne i poželjne vrednosti poturaju agresivnost, prostakluk, bahatost, nasilništvo, osećaj superiornosti koji ima izvor ne u znanju, već u svemu navedenom, onda me ni malo ne čudi što nam dobar deo omladine piše ovakve statuse kojima pozivaju na mržnju, što se zajebavaju sa pištoljima, pa ranjavaju sebe ili druge, što se okupljaju po železničkim stanicama i tamo bodu noževima i što imaju vrlo nezdravu ambiciju da drugima uteruju strah u kosti!
Omladina postaje gladna i neobuzdana zver koja se hrani svime onim što joj serviraju mediji, društvo i roditelji.
Klinci vide da je popularno biti „bed gaj“.
Loše momke vole devojčice koje se opet ugledaju na starlete, jer su starlete ovde promovisane kao cure „sposobne“ da od svog života urade nešto ulaskom u rijaliti, ili dobro odabran separe na splavu.
One imaju naslovne strane, one vole biznismene i biznismeni vole njih, one prže zgodno telo na velikim jahtama, o njih se svi otimaju, u centru su pažnje.
A da bi takvu imao, knjigu, poštenje, siroma roditelje, crkavicu, spor ali ispravan put… zaboravi.
Eto ga lepo zatvoren krug nakljukan poremećenim vrednostima na kojima niču zbunjene i nasilne generacije.
Zato bih ja sad ovde, kad mi dadoše prostora, poručila ovo svim šatro lošim momcima i nafuranim curicama iz najbolje namere.
Piša ne raste mlataranjem pištolja, prestravljivanjima starijih i mlađih po amforima, rasističkim, šovinističkim rečnikom, ubadanjima vršnjaka nožem u stomak na nekim zakazanim tučama posle ponoći, šutiranjem siroma druga iz razreda, ponižavanjem poštenih roditelja, organizovanim odlascima na gej paradu da sa svojih sedamnaest ili šesnaest godina nekoga sačekujete i na smrt ubijate, ko da ste im vi život podarili!
Vi mislite da raste, ali ne raste. Skuplja se i nema šanse da ćete zbog toga što glumite loše momke postati veći, dominatniji, poštovaniji ili cenjeniji, bar ne na duže staze.
Izabrali ste pogrešan izvor za rast samopouzdanja, pogrešne modele za identifikaciju, jer da je vaš put ispravan ne biste ležali životno ugroženi u bolničkom krevetu dok roditelji zanemeli od šoka i boli prate ritam linije na monitoru.
Ili možda imali tuđe krvi po svojim rukama. Ili dosije u policiji (a, da, briga vas, jer „svi kerovi su pičke“).
Nasilništvo, bahatost, mržnja, tlačenje i ponižavanje drugih vode samo u propast, samodestrukciju, iako ste skroz suprotno zaključili iz medija i sa ulice, jer vam je mozak još mlad i vrlo povodljiv i zbunjen.
I možda njega ne žele da dokuče i njime se pozabave vaši roditelji.
Nafurane curice postaće potrošene ko krpa do svoje 25, zgadiće se i drugima i sebi samima, i to u godinama kad život tek počinje.
Sve to što vidite oko vas kao sjaj je zapravo beda, dobro nafilovana silikonima, preplanulim tenom, šljokičastom haljinom, fotošopom, potplaćenim lepršavim naslovima i fotografijama, zgodnim frajerima i njihovim luksuznim poklonima (ko zna kako kupljenim).
To je beda najgore vrste – duševna beda, ona koju ćete kasnije godinama morati da lečite. I možda nikad izlečite.
Vi ste žrtve pomahnitalog društva, pomahnitale tehnologije, pomahnitalih vrednosti. Preko vaših nejakih leđa se lome koplja. Doći će vreme kada će ovo o čemu pišem postati ne svakodnevica, jer to već jeste, već „svakosatnica“.
Ovde bih htela i da izrazim svoje divljenje prema svim onim klincima koji su u današnjem haosu odlučili da svoje samopouzdanje hrabro grade na snazi znanja, a ne snazi oružja.
Vama koji ste odlučili da se bogatite dobrotom, a ne mržnjom. Koji ste odabrali ljubav, a ne nasilje. Koji prihvatate različitost, umesto da je osuđujete. Koji sedite u biblioteci, umesto nadrogirani i pijani u mračnim amforima. Koji baratate znanjem i knjigama, a ne noževima i oružjem. Koji se ponosite svojim roditeljima, a ne nekim kvazi ortacima. Koji drugovima pomažete, a ne ponižavate ih. Koji sebe izunutra ulepšavate. Koji uspravno i hrabro stojite, iako stotine strela leti ka vama da vas pogode… Vama svaka čast! Vi ste primer i uzor omladini!
I možda vam se čini, tako vreme stiglo, da vaš put nije dobar, da niste shvaćeni, prihvaćeni, da vam je mnogo teže, da je bolnije, da nigde ne pripadate, da ste ko ker odbačeni i ismevani… to je varka, privremena.
Znam. Verujte mi.
Svi koji me nisu baš simpatisali u srednjoškolskim danima, jer nisam htela da budem kao loša cura, asimilovana u problematični čopor danas su na svom rubu.
I nisam baš sigurna da li će ikada uspeti da se sa te ivice povuku.
A tek im 38. I nikoga od silnih „ortaka“ nije briga za njih.
Ognjenu želim dug život i izlazak iz ove najteže bitke kao potpuno novog mladića, kome neće nijednog momenta pasti na pamet da se u mračnim amforima, posle ponoći, hvali onim što je preživeo, nastavljajući putem pre metka.
Српски језик 
Slovenčina 
