KULPIN – Na salašu u Kulpinu, dva konja kasača slušaju muziku sa radija povazdan. Njihov gazda, Milan Mića Popovicki kaže da su naučeni na dobru muziku po ceo dan, te da kada odu na trke gde su velike gužve i muzika na razglasima, oni dobro reaguju i nije im strana atmosfera, pišu Agrosaveti.
„Konja ako kupuješ za trke, treba izdvojiti mnogo para, a ako kupuješ u Srbiji, to je iz uvoza, siguran sam. Ako kupuješ u Srbiji, za sitne pare i treba da znaš da svi koji prodaju konje, njihovi konji idu svake nedelje na trku i od njih ne vredi kupovati. Svaki konj koji vredi, gazda ga ne prodaje, čuva ga. Tako da, ja po tomu sistemu gledam. Ne vredi kupovati istrošenog konja. Ove moje ždrepce ja sam othranio i radim sve to iz ljubavi“, kaže gazda Mića.
Kako kaže, kasači su mišićavi konji, mirni i veoma pametni jer u kasačkim trkama dolazi do izražaja njihova taktika, zbog promene brzine kasa. Odlikuju se jakim prednjim i zadnjim nogama, kao i moćnim ramenim pojasom.
Naš domaćin petnaestak godina drži konje. Nekada je na njegovom salašu bilo više njih, danas samo dva, ali negovana i u skoro svakodnevnom treningu.
Trke konja su veliko zadovoljstvo
Veliko je zadovoljstvo, kaže Popovicki, kada izađete sa svojim konjima na trke, a još veće kada pokupite priznanja, kaže Mića.
„Sezona trka počinje otprilike u martu ili početkom aprila, onda kreću svakog vikenda trke. Subotica, Srbobran, Žabalj, Ada, Sombor. I to retko propuštam. Idemo svake nedelje, ali ne trčimo uvek. Oni su često među prva četiri mesta i to je uspeh. Imamo u proseku oko dve pobede u sezoni, takođe imamo i drugih, trećih, četvrtih mesta. To je ipak uspeh“, kaže ponosni vlasnik ovih kasača.
Konji imaju sposobnost da razmišljaju
Stara poslovica kaže: „Možeš odvesti konja do vode, ali ga ne možeš naterati da pije“. Prema studiji stručnjaka Univerziteta Notingem u Engleskoj, konji imaju sposobnost da razmišljaju i planiraju unapred i daleko su inteligentniji nego što se do sada mislilo. Privrženost, mirnoću i inteligenciju na licu mesta pokazali su i Mićini kasači.
Gazda Mića je pronašao šta njegovoj duši prija i kako kaže, od konja ne odustaje.
Pre više od pola veka, naročito u Vojvodini, gotovo je bilo nemoguće zamisliti seosko imanje bez konja. Danas se ove plemenite životinje drže u tek ponekom gazdinstvu, pretežno iz čiste ljubavi i sećanja na prošla vremena.
